Izvor: Blic, 21.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudskost je jača od moći
Pozorišni reditelj Jagoš Marković već izvesno vreme boravi u Stokholmu, gde u čuvenom pozorištu „Dramaten", povodom 150. godišnjice ovog teatra, a na poziv tamošnje uprave, režira Strindbergovu „Kraljicu Kristinu" čija je premijera 12. januara. U Beograd je, kaže, došao „izvečeri u tajnosti" samo na dva, tri dana, i već prekosutra putuje nazad. U razgovoru za „Blic" priča o iskustvu u „Dramatenu", svom viđenju priče o Kristini, problemu s cigaretama...
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Razgovor je počeo Markovićevim glasnim razmišljanjem o „intervjuu u ilegali" uz opaske i asocijacije koje navode na smeh. Nedaleko od njega privatna fotografija na kojoj je sa glavnom glumicom Elin Klinga za koju, podsećamo ga, kažu da je naslednica Grete Garbo. Jagoš kaže: „I više; ne bio joj ja u koži što se toga tiče. Velika glumica!"
Kakvi su utisci iz „Dramatena" i Stokholma? Nije mala stvar režirati po pozivu u takvom pozorištu i to povodom njegovog velikog jubileja?
- Pobogu, pa to nije samo moj uspeh. To je, pre svega, priznanje ovdašnjoj kulturi. Dodatna odgovornost, a i nešto što me veseli. Ovde sam učio i rastao.
Neki utisak, detalj?
- Jedan dan me savataše posle probe da gledam plakat. Ja, onako, ne znam gde sam, još uvek sav u probi, pitam zašto tako rano. Pa moraju, kažu mi, već treba po metroima bilbordi da se stavljaju. Sve se unapred do detalja planira. Kristina je tamo (i ne samo tamo) najpopularnija istorijska ličnost zbog svega što je uradila.
Šta je uradila?
- Teška priča, mislim da se taj mit nama ponovo vraća.
Nama?
- Nama u civilizacijskom smislu. Ona je, naravno, autentična ličnost, ali je postala mit, legenda. Vraća nam se da nam kaže neke stvari, da nas podseti da treba biti čovek, da je ljudskost važnija nego moć. Šta ona uradi? Ona abdicira. Ostavi sve: funkcije, moć, slavu, krunu, sve živo da bi bila slobodna i svoja. U ovom vremenu pohlepe, pomame za novcem i da ne nabrajam, svedoci smo i znamo - ona dolazi da nas nauči. Vesna Stanišić, dramaturg „Dramatena" i dramaturg ove predstave koja potpisuje i adaptaciju teksta, našla je jedno njeno pismo koje je iz Rima pisala u Švedsku. Ubacili smo ga u tekst i stavili na kraj predstave u momentu kada se ona obraća svom narodu (pošto je prethodno abdicirala). Jedna rečenica iz tog pisma glasi: „Bez oholosti sam posedovala moć i sada se od nje odričem sa lakoćom". Jedna od takođe veoma važnih rečenica (ona je deo dramskog teksta, dakle Strindbergova) sadržana je u dijalogu Kristine i njene majke Marije Eleonore. Pošto Kristina menja veru i radi sve što radi, majka joj u jednom trenutku kaže: „Ne znam... ne znam ništa, ali znam da svako mora biti blažen od svoje vere". To napominjem, prosto kao indikaciju. Mislim da jednostavno ta vibracija mora da se raširi preko cele planete. Važne stvari u ovom prividu slobode i prividu ekspanzije civilizacije, a u stvari gotovo početku apokalipse. Kristina je definitivno poziv na oljuđenje, na ono što
Jerotić zove individualizacija ili oboženje. Zato sam i uzeo da je radim.
Kako je tekao rad s glumcima? Ima li i koje su razlike u odnosu na rad ovde?
- Najveći deo posla je već urađen, postavili smo sve na scenu. Naravno, tamo je dekor već gotov, kostimi će biti 6. decembra, imaćemo deset generalnih proba. Drugačiji je taj deo. Vlada, što meni veoma prija, strašan red. I disciplina! To je paradoks, ali ona je uslov slobode. U protivnom dolazi do anarhije. Reč je o disciplini koju možemo zvati i posvećenošću. A dobri glumci su dobri glumci, talenat je talenat, i tamo i ovde i svugde, pa i pozorište je pozorište. U svim velikim pozorištima stvari štimaju. Strindberg je, razume se, glavni generator.
Vi ponekad u toku rada umete da budete temperamentni, da viknete. Kako oni reaguju na to?
- Pa nisu oni ništa manje temperamentni od mene. A drugo, ja ne vičem, nego doviknem. I ne činim to iz agresije. Znam da postoji ta slika o meni. Mislio sam i o tome u besanim noćima. Ne mogu da se objašnjavam. Lepo kaže Marija Stjuart: „Ja o sebi u prilog ne mogu govoriti, a da vas teško ne optužim, što ne bih htela". Neka bude ta slika o meni... Kad viknem - viknem, pa šta?
Na kom jeziku režirate?
- Naravno na srpskom, imam prevodioca. Pomalo na engleskom. Bez namere da mistifikujem - na momente se razumemo i bez prevoda.
A kako vam je kad ostanete sami?
- Vučem se ja tako između dve probe mrtav umoran i pričam Vesni Stanišić: „Moji svi misle ja sad šetam po Stokholmu, a ti i sama vidiš kako živim"; a ona mi kaže: „To je tvoj izbor". Posle, samo noću, čujem tekst iz Mucijeve (reditelj Ljubomir - Muci Draškić, prim. n.) „Marije Stjuart". Igrale su Dara i Ceca (Dara Džokić i Svetlana - Ceca Bojković, prim.n). Čujem Cecu kad kao kraljica Elizabeta kaže: „Ali zar beše slobodan moj izbor što pravična sam bila. Tu vrlinu je meni nametnula neophodnost svemoćna koja čak i kraljevsko htenje tlači prinudom".
„Tri krune"
Kraljevsko pozorište „Dramaten" iz Stokholma obeležava jubilej sa tri Strindbergove drame o tri švedska vladara. Zajednički naslov sve tri predstave je „Tri krune" (Gustav Vasa, Kristina i Gustav III). Prvu režira švedski reditelj Osa Kalmer, „Gustava III" Marija Oberg, a „Kraljicu Kristinu" Jagoš Marković.
