Izvor: Blic, 17.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljudi vole štiva sa srećnim krajem
Ljudi vole štiva sa srećnim krajem
U ovu sredinu dolazim sa nešto drugačijim, moglo bi se reći intenzivnijim osećanjima, nego u druge sredine - rekao je u razgovoru za 'Blic' Vladimir Vojinovič (1932). poznati ruski pisac, i kako kažu, poslednji veliki disident, koji je jedno od onih velikih svetskih literarnih imena koja ove godine učestvuju na Trgu pjesnika.
Kako kaže pisac poznatog dela 'Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina' Boka je rodno mesto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << njegovih predaka, i zato sa posebnim pietetom dolazi ovde. Vojinović je, kao što je poznato, izvesno vreme, iz političkih razloga proveo u emigraciji u Nemačkoj i Americi. Sada ponovo živi u Moskvi, a govoreći o razlici između američke i ruske savremene literature kaže da je reč o potpuno drugačijim pristupima i temama i žanrovima.
'Amerikanci zastupaju stav da književnost nije nužna i da se ne mora baviti temeljnim pitanjima života, niti je čitanje po definiciji ozbiljna stvar. Američka literatura hoće da priča priču radi priče, što je u redu, i naravno da kaže kako će sve biti dobro. Ruska literatura je, pre svega, duboka, teška i ozbiljna. Ona često govori da neće sve biti dobro. Književnost kao i čitanje smatra se vrlo ozbiljnim.
Ozbiljnim kao i sam život, zato kod Rusa ima toliko mučnih tema.
Koji pristup stvarima je, po vašem uverenju, tačniji?
- Sa, moje tačke gledišta to je ipak ruska literatura.
Nedavno ste izjavili kako književnost gubi čitaoce jer ne pruža odgovore na osnovna životna pitanja?
- Na žalost, tačno je da književnost ima sve manje čitalaca ali je isto tako tačno da će ih uvek imati. Mnogi od onih koje nazivamo čitalačkom publikom posežu za kriminalističkim ili ljubavnim romanima. Ljudi jednostavno neće da čitaju štiva bez srećnog kraja. Jer, prosto ne treba im teškoća, problem i težina još i u literaturi.
Da li vi kada pišete razmišljate o svojim čitaocima?
- Svakako da razmišljam o svojim čitaocima. Ali, ja ne pišem knjige sa srećnim krajem, već dela u kojima je kraj neodređen.
Dugo ste živeli u egzilu, šta to znači za jednog pisca?
- To je veoma teško pitanje. Ali, istovremeno i vrlo korisno.
Zašto?
- Zato što je reč o promeni. Kada sam živeo u Rusiji bio sam u izolaciji, kao u zatvoru. Znate, u slovenskim zemljama pisac je u svoj sredini uvek važan, i to bez obzira da li ga hvale ili kude. Jednostavno, ljudi na njega obraćaju pažnju. Kada izađete iz izolacije i odete na Zapad, vi više nemate taj značaj i postajete, u sopstvenim očima, kao i svi drugi ljudi ili čak i manje od toga.
Znate li da vas zovu poslednjim disidentom?
- Ja sam prvo pisac, pa tek onda, možda disident. Dugo dam osećao veliki teret zbog svog života i rada u egzilu, kao i zbog te 'činjenice o meni kao disidentu'. Znate, kada se rat završi ljudi zaborave vojnike.
Nekoliko puta ste dolazili u Jugoslaviju, obično u kritičnim trenutcima. Šta danas mislite o problematičnim odnosima između Srbije i Crne Gore?
- Bio sam u Beogradu oktobra 1998. kada je postojala ozbiljna opasnost od NATO bombardovanja do koga, tada, srećom, nije došlo, ali se zato, na veliku žalost, kasnije dogodilo. I, koliko sam mogao, pokazao sam svoje saosećanje i podršku. Što se odnosa između Srbije i Crne Gore tiče mogu samo da kažem da svako razjedinjavanje ljudi stvara veliku nesreću i očajnu bedu.
Kako gledate na stav svetske javnosti da je Srbija poslednji bastion komunizma?
- Ne verujem u to. Jer, kada sam živeo u SSSR-u Jugoslavija je za nas bila disidentska zemlja bliska Zapadu. Mislim da je poslednji bastion komunizma Koreja.
Problemom komunizma bavite se i u svom najnovijem romanu 'Monumentalna propaganda'...
- Reč je o jednoj ženi koja je bila sekretar rejonskog komiteta Komunističke partije. Ona je podigla spomenik Staljinu, a kada je komunizam srušen statuu je odnela kući. Jednom prilikom ta statua joj je pala na glavu i ubila je. Ona je u tom gradu bila poslednji bastion komunizma. I, očigledno je svojim izborom samu sebe ubila. Ali, kraj je otvoren u smislu ispravnosti ili neispravnosti njenog opredeljenja.
Može li se govoriti o literaturi u narednom milenijumu? Kakva je budućnost književnosti, po vašoj proceni?
- Veoma tužna.
Zašto?
- Ona neće imati ulogu kakvu je imala do sada. Biće potisnuta na margine. Poslužiću se jednim poređenjem. Kada se pojavi kuga onda doktor igra ogromnu ulogu u toj zemlji, a kada ta opasna bolest prođe lekar više nije tako važan i na njega se zaboravlja. Pisac je doktor u totalitarnim društvima i u kriznim vremenima. U sredinama u kojima ima slobode i blagostanja književnici su marginalna figure.
Da li ste se zato vratili iz egzila u Rusiji?
- (smeh) Da. Zato sam došao i ovde. Tatjana Nježić
