Izvor: Blic, 20.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubavni par u balkanskom kotlu
Ljubavni par u balkanskom kotlu
'Ja se vama, gospođice Varkonji, čudim. Šta vi vidite u tom vašem slatkom Aristotelesu? Tačnije, šta on vidi u životu, a šta vi? Vi vidite biologiju, a Aristotel ideologiju! On javno, vi privatno, on rat, a vi seks, on skandale u politici, vi krevet za troje... Aristotel politiku, vi kozmetiku, Aristotel gleda istoriju, vi pare, Aristotel sluša rečenice i stihove, vi gledate kroj odela, on gleda kadovsku listu, vi jelovnik, on vidi u vama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << žrtvu, a vi nećete više da se žrtvujete. On ‘oće na brzaka, vi polako', napisao je Milorad Pavić u svom najnovijem delu 'Svadba u kupatilu', komediji sa podnaslovom 'Vesela igra u sedam slika' (izdavač 'Dereta'), čija se radnja dešava u Malom Bečkereku dvadesetih godina XX veka. O svojoj knjizi Pavić za 'Blic' kaže:
'U ovoj komediji stvari su pomerene ka XXI veku; imamo jedan ženski i jedan muški ljubavni par, a oko njih se vrti cela priča. Tu je i jedan nesrećni pesnik koji je u raskoraku sa sredinom, tu su kao u nekoj vavilonskoj kuli predstavnici svih mogućih naroda koji postoje u ovom balkanskom kotlu. I, neki od likova nose čuvena imena: Aristotel, Jonesko, Onazis, Kutuzov, što je sve u duhu igre.' Zamešateljstvom oko jednih pantalona, dakle nebitne stvari, otvara se čitav niz suštinskih pitanja. Jedno od njih je pokretanje krupnog procesa kojim se menjaju ljudske sudbine i u kome se 'maše' velikim argumentima zarad sasvim ličnih interesa?
- Gotovo je uvek tako i vidite da oni koji su najbolji najgore prolaze. To je jedna matrica življenja koja u ovoj komediji, a i danas u XXI veku, čini mi se, dolazi na trusno tlo, Jer, nije više tako uvrežena. Javlja se alternativa. Po mom mišljenju po prvi put postoji alternativa i nju u ovoj priči predstavlja ženski par, jedna Srpkinja i jedna Mađarica koje pokušavaju trezveno da sagledaju situaciju sa stanovišta sopstvenih interesa, a ne nekih tzv. viših interesa koji obuhvataju ideologiju i rat, novac... Rekao bih da je u XXI veku dosta toga prešlo u nadležnost žene koja više voli da vidi čistu ulicu nego da se mnogo bavi visokim ciljevima koji su, kao što znamo, vodili u krv i katastrofu. Mislite da ženski princip ide u nekom svetlijem smeru?
- Donosi alternativu sa svim onim što će ta alternativa potopiti ili izbaciti na površinu.
Junak komedije je u jednom trenutku video 'rupu u budućnosti' i kroz nju vreme, a šta vi vidite u odnosu na sutrašnjicu?
- Svet u XXI veku neminovno i tragično se raspolućuje na one koji jako brzo žive i one koji trče unazad. Jedni mrze prošlost, to su mladi. Njih prošlost ne zanima, oni žive sadašnjicu - što je novo i uglavnom dobro. Za njih ne postoji ni pre ni posle. A stari mrze budućnost jer ih u njoj nema. Jedan od likova konstatuje da ovde ne valja biti najbolji? Nije li nas upravo to skupo koštalo kroz istoriju?
- Čini se da mi to osnažujemo umesto da se borimo protiv toga. Stalno imam osećaj, da budem iskren, kako moj narod i ova država nisu iskoristili mene za sve ono za šta sam mogao poslužiti i biti iskorišćen u svetu. Jer, moje se knjige znaju i do moje se reči drži. Uvek se iznova začudim kako ne postoji sluh za tako nešto. Dakle, nema pragmatične orijentacije ka eksploatisanju dobara kojima raspolažemo. Mi ih ne vidimo, pa ih onda i zanemarimo. A i kad ih vidimo, onda ih često negiramo. Kad ovo govorim, naravno, ne mislim samo na sebe, već i na mnoge druge koji su najbolji a ili zanemareni ili negirani; u svakom slučaju neiskorišćeni. Ova komedija se završava očiglednom nepravdom na koju se pristaje. Da li je to mejnstrim našeg življenja ili...?
- Katkad se i sa osmehom pristaje na nepravdu. Zato što postoji nešto drugo što je važnije od nepravde. A to je, recimo, sreća u braku, u ovoj knjizi sreća u tom kupatilu gde se kada pretvara u bračni krevet. Mala konkretna sreća je mnogo važnija od teorijske, visokoparne pravde. Mnogo je važnija lična (ne)sreća nego isterivanje neke pravde oko čakšira ili mnogo važnijih stvari. Ispravljamo krive drine, pokušavamo nepravde da otklonimo, a zaboravimo da živimo. Kroz likove predstavljate homoseksualizam i lejzbijstvo kao prirodno i normalno?
- Ne samo to, nego oni su biseksualni, androgeni. U novom vremenu androgena situacija čoveka nije nešto što možemo da zanemarimo. Moji junaci pristaju i na jedno i na drugo; traže svoju sreću tamo gde je mogu naći. Tatjana Nježić
