Izvor: Blic, 19.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lični identitet je važniji od nacionalnog
Lični identitet je važniji od nacionalnog
'Verovao sam da biti izgubljen znači nalaziti se u središnjim poglavljima sopstvenog bildungs romana, ali onda sam postao jako usamljen dok sam se uspinjao uz strmu, krševitu liticu samospoznaje. Neprestano sam čitao i razmišljao, razmišljao i čitao, i pio, ne bih li shvatio smisao života i ko je kriv za sve, a da, zapravo, nisam ni počeo da živim', napisao je Aleksandar Hemon u romanu 'Nowhere man' koji je upravo objavila izdavačka >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kuća 'Rende'. Prethodna knjiga ('Pitanje Bruna') ovog pisca rodom iz Sarajeva, koji već 15 godina živi u Americi i piše na engleskom, uvršćena je na liste najboljih knjiga prestižnih magazina 'Njujork tajms' i 'Vašington post'.
Govoreći za 'Blic' o svom novom romanu, Aleksandar Hemon napominje da je sam naslov svojevrsna referenca na čuvenu pesmu 'Bitlsa': 'Glavni junak Jozef Pronek, junak vredan čitaočeve ljubavi, što je veoma važno, mlad je čovek čiji se identitet raspadne kad napusti Sarajevo; sticajem ratnih okolnosti u Americi ostaje duže od planiranog, gleda na televiziji opsadu svog grada i bori se sa problemima identiteta koje donosi emigracija.' Knjiga na preskoke prati taj proces, a kako roman odmiče, nacionalni identitet biva sve manje važan...
- Njemu nikada nije ni bio naročito važan. Nacionalni identitet je uvek drugima važniji. Kao što je bitniji drugima nego meni. Njegov je identitet bio organizovan njegovim vezama s ljudima u Sarajevu. I on je kao i svaki čovek deo neke mreže ljudi, i ta ga mreža definiše. To je zapravo identitet. A on je iz svoje mreže ispao i nije našao mesto u nekom drugom sistemu ljudskih veza. Čovek niotkuda. Autobiografski momenat?
- Naši su životi paralelni, ali nisu isti. Delimo iskustva, recimo odrastanja i mladosti u Sarajevu, ali ja sam se malo bolje snašao od njega u onome što je dolazilo kasnije. Volim ga kao što se voli mlađi brat. Na neki način, blizanci smo koji nikad nisu na istom mestu u isto vreme. U američkim prikazima kaže se i da je vaš roman studija o stanju savremenog čoveka danas?
- Mislim da danas nema više te univerzalnosti gde jedna knjiga može da priča o svima istovremeno. Njegovo iskustvo je posebno, drugačije od iskustva recimo čoveka njegove generacije koji je odrastao u udobnom američkom predgrađu. Ima li i taj mladi američki čovek problem identiteta?
- Nema onakav kakav ima čovek odavde. Jer mladi Amer ne ispada iz svoje mreže niti se na njega vrši pritisak, tako čest na ovim prostorima, da se nacionalno identifikuje. Vidite, nacionalni identitet nužno i nasilno pojednostavljuje čoveka. Šta god da sam po nacionalnosti, ja sam najpre pisac, čovek određene generacije i urbanih kodeksa. Nije li lični identitet važniji od nacionalnog?
- Svakako. Daleko važniji. Samo što on ne daje ustavna prava. Nacionalnost u nekoj državi garantuje građanska prava (a to može podrazumevati niz udobnosti) ljudima određene nacije, a drugima ne garantuje. No, to je druga i duga politička priča kojom se knjiga ne bavi previše.
Rekli ste de je jedan od najvažnijih momenata romana 'Nowhere man' emocionalna nit?
- To je ključ čitanja knjige. Roman nema jednostavnu narativnu putanja. Ono što ga organizuje, drži na okupu jeste lik Jozefa Proneka koji je vredan ljubavi. Emotivna veza s likom. Kao i u životu, čovek se da voleti i kad ima mane. Ljubav uvek pretpostavlja sposobnost da se oprosti. Niko nije savršen. I to nesavršenstvo je plodno tlo umetnosti i književnosti. Kako vam danas deluje taj bivši jugoslovenski prostor?
- Sad različite zemlje imaju različite sudbine. Bosna, Hrvatska, Srbija, Slovenija... sad i Crna Gora. Sve se to razdvaja. Govorimo jednim jezikom. S druge strane, to su međusobna inostranstva, drugačije stvari se dešavaju, različite su istorijske putanje, pa se dođe u situaciju dubokog nerazumevanja iako se isti jezik govori.
Tatjana Nježić
|
