Izvor: Blic, 19.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lična sposobnost je sve što imaš
Lična sposobnost je sve što imaš
Film 'Mala noćna muzika' režira Dejan Zečević koji je pisao i scenario. Producent filma je Laza Ristovski. Dve glavne uloge igramo Vuk Kostić i ja, zatim Zorana Bećić, debitantkinja na filmu, Feđa Stojanović igra dve uloge, tu su Erol Kadić, Petar Božović i Dragan Petrović. U filmu se pojavljuje zvezda striptiza Šana Počuča - u najkraćem to je lična karta filma 'Mala noćna muzika' koju je za 'Blic' sastavio' Gordan Kičić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mladi glumac sa velikim iskustvom. U poslednje vreme, naime, teško da je snimljen neki domaći film u kome on nije igrao. Gordan Kičić o tome kaže: - Prvi film u kome sam se pojavio bio je 'Do koske'. Tu su me odmah, nakon jedne replike ubili. Drugi film je bio 'Nebeska udica' gde sam igrao recimo devetu ulogu, ali je taj film meni bio značajan po tome što sam bio na snimanju svih dvadeset pet dana i učio kako da se ugradim u kadar, u scenu. Posle toga sam radio film 'Dorćol-Menhetn' jedan kemp, treš film. U 'Mehanizmu' sam igrao najzabavniju ulogu. Ošišao sam se do glave, 'isekao' obrvu, imao tetovažu oko vrata. To mi je bila prva veća uloga gde sam igrao sa Nikolom Kojom, fantastičnim filmskim glumcem. Posle toga sam kod Bajića igrao takođe u velikoj filmskoj ekipi, gde nije bilo lako nametnuti se. Da budem iskren, cilj mi je bio da ne budem baš ja najgori. Onda sam dobio prvu glavnu ulogu u filmu 'Ona voli Zvezdu'.
Kako biste definisali najnoviji film u kome igrate?
- S obzirom da sam upućen u istoriju filma, slobodno mogu da kažem da je 'Mala noćna muzika' gros aut žanr. To je relativno noviji žanr koji se pojavljuje u svetu, a reč je o komedijama koje nisu parodije, ali su dovedene do apsurda. Znači, sama tema kojom se bavi nije parodirana, već se ide do kraja u toj ozbiljnosti, gegu, priči, likovima. Gros aut znači preterano, ali ne na način 'Golog pištolja', koji je parodija na žanr, već je reč o oštroj komediji čiji su rodonačelnici Braća Fareli u Americi, ili filmovi poput 'Something about Mery' i tako dalje. Kažete upućeni ste u žanr; u kojoj meri vam to olakšava posao?
- Možda samo utoliko što lakše razrešim neke stvari pre nego što počnem da radim. Recimo, ako se radi komedija, unapred znam koja su to sredstva koja se mogu koristiti. To je tim značajnije, jer se mora znati o kojoj od toliko različitih vrsta komedija je reč. U ovom gros aut žanru najvažnije je, recimo, biti ozbiljan ma koliko to bila idiotska situacija. Ionako je sve apsurdno po samoj postavci, tako da bi najmanja neozbiljnost, persiflaža, šmira, celu stvar potpuno upropastile. Kako ste se 'navukli' na taj ugao posmatranja filma sa predumišljajem ili je to došlo, kako se to kaže, samo od sebe?
- Mene je cela stvar počela da zanima još kao klinca. Sa svojim bratom od tetke Aleksandrom Radivojevićem, filmskim kritičarem i scenaristom, po ceo dan sam gledao filmove i tako ušao u celu priču. Tada sam se upoznao sa kompletnim autorskim opusima pojedinih reditelja poput Karpentera, Brajana de Palme, tako da razumem filmski jezik. No, to i nije važno, to je moja lična pasija, ali ako si dobar u kadru ili u nekoj sceni, nema nikakve veze kako si došao do toga
. Za vrlo kratko vreme ste odigrali mnogo filmova? - Ne znam nikoga ko je snimio više studentskih filmova na Akademiji od mene i radio sam sa svim našim mladim rediteljima. Tu sam na neki način ostvarivao taj san da radim na filmu, video kako funkcioniše ceo taj mehanizam. Jer, kada se realno pogleda, to je jedan vrlo čudan posao, nikada ne znaš ni šta će izaći, ni šta će se dobiti. Iskustvo iz studentskih filmova, počev od toga kako su oni snimani pa do same poetike, meni je pomoglo da ukapiram ono što je najvažnije za filmskog glumca - vođenje lika kroz recimo šezdeset dana snimanja. Moraš sačuvati snagu za celo snimanje, ne smeš da se izgubiš i da posle dvadeset dana zaboraviš šta igraš i odakle si pošao. Budući da ste već odigrali ovoliko uloga, da li ste svesni da ste zvezda?
- Nisam. Ne postoji način da se to sazna. Nemamo mi zvezde. Jedine zvezde kod nas su pevači narodne muzike. Oni imaju to što se podrazumeva kad kažeš zvezda, znači kola, kuće, bazene, ludila! Mi smo običan svet koji samo radi svoj posao. Samo što je naš posao javni, malo se više pojavljuješ na televiziji, i to je to. Ja se i dalje viđam sa svojim starim prijateljima i jedino kad negde izađem, neko mi dobaci super si, neko me provali neki put, ali sve je normalno. Znam ja da sam, recimo, snimio u Americi ovoliko filmova, imao bih onoliko kuća, i šta sve ne, ali ne treba mi da se merimo i upoređujemo sa Amerikom. To je drugačija vrsta industrije od evropske. Kako se mladi umetnik snalazi danas u Srbiji?
- Dok ne počne da se ulaže ozbiljno u kulturu ove zemlje, ništa tu ne vredi pričati. Koliko ti možeš da uradiš nešto individualno - to je pitanje tvoje sposobnosti, ali generalno samo se vrtiš u krugu. Moj glavni, osnovi posao je pozorište, tu radim i tu igram nekih sedamnaest, osamnaest predstava mesečno, onda preko dana snimam film, pa uveče ponovo igram. Ali ne mogu da kažem - ja ću da budem filmski glumac i samo ću da igram na filmu. Može, ali samo ako bih snimao najmanje pet-šest filmova godišnje. Jer se glumačka kondicija mora održavati. Kada bi trebalo da kažem koja je razlika između filmskog i pozorišnog glumca, morali bismo ceo intervju posvetiti tome. Ali, po mom mišljenju, jedno bez drugoga ne može. I ovde ćemo da ostavimo Ameriku po strani i da pogledamo evropske glumce: oni su upečatljivi upravo zbog pozorišnog iskustva. Zbog kilometraže koju imaju.
