Izvor: Politika, 20.Avg.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Licemerje (dis)kontinuiteta
Ključno je pitanje kako pronaći tu pravu meru koja obezbeđuje kontinuitet funkcionisanja države i institucija, ali i sprečava da promena na vrhu bude samo obična farsa
Periodična i mirna smena vlasti jedna je od pozitivnih strana takozvanog demokratskog procesa. Bolje je da se pretendenti na vlast međusobno kritikuju i pljuju sa govornica i ekrana, nego da se truju ili ratuju do besvesti, unesrećujući čitave zemlje i narode.
No, čak i u vremenima kada se na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlast dolazilo ratovima, pučevima i intrigama, a teritorije prelazile iz ruke u ruku u zavisnosti od dinastičkih brakova ili vladarskog ćefa, dakle, čak i tada se znalo da postoji neki kontinuitet, neki ugovori, istorija i tradicija, nešto što obavezuje „nove”, čak i onda kada su do vlasti stigli bukvalnom fizičkom likvidacijom „starih”. A pogotovo se ti elementi podrazumevaju u savremenim društvima, koja, bar formalno, počivaju na slobodi izbora, društvenoj saglasnosti i interesnom konsenzusu.
(Zato, da navedemo samo jedan aktuelan primer: američka politika prema Srbiji, uprkos stalnim i komičnim nadanjima ovdašnjeg političkog establišmenta, ostaje manje-više ista bez obzira na to da li je na vlasti demokratska ili republikanska administracija.)
Dakle, smisao političke borbe i progresa trebalo bi da se sastoji u obezbeđivanju pozitivnog kontinuiteta, kao i u otklanjanju onoga što je bilo loše kod smenjenih prethodnika. Jer ako te političke smene ne donose i stvarne promene onda se demokratija pretvara u puku ljusku prevučenu preko oligarhijskih interesa moćnih interesnih grupa. Drugim rečima, ključno je pitanje kako pronaći tu pravu meru koja obezbeđuje kontinuitet funkcionisanja države i institucija, ali istovremeno sprečava da promena na vrhu bude samo obična farsa, u kojoj, slučajno, ili po utvrđenom scenariju, Kurte i Murte povremeno zamenjuju uloge i mesta. U srećnijim zemljama tu formulu daju pozitivni zakoni, nacionalni interesi i običajno pravo. Ali u Srbiji ovo poslednje ne postoji, a ono prvo niko ne zarezuje. I zato se svaka nova vladajuća garnitura suočava sa manje-više sličnim dilemama i uglavnom čini slične greške.
Žao mi je ako sam ovim „filozofskim” uvodom razočarao čitaoce željne političke krvi i spekulacije o tome da li će prevagnuti Đilas ili Tadić, da li će Dačić nadmudriti Vučića ili obrnuto, koji će ministar prvi biti uhapšen i da li će Aleksandar Tijanić otići ili ostati na čelu RTS-a. Bavili smo se i bavićemo se na ovim stranicama i takvom analizom, ali čini mi se da i ove načelne opaske mogu biti od koristi i da imaju i te kako veze kako sa srpskom istorijom, tako i sa aktuelnim političkim trenutkom u kome se novi vlastodršci suočavaju sa realnom opasnošću da, ili ne učine ništa – ili, pak, da u svom „podvlačenju crte” ispod vladavine „zlih prethodnika” preteraju i skliznu u neku vrstu političke samodovoljnosti i samovolje.
Jer kada nema opštepriznatih i prihvaćenih institucionalnih okvira i kada postoji sveopšta skepsa u državne mehanizme, ličnosti, institucije i procedure (a to je stanje kojem smo svi pomalo kumovali, mada, razumljivo, najviše ide na dušu prethodnih vladajućih garnitura), onda ništa ne stoji na putu da se sve strovali u haos – ili diktaturu.
Ne može se unapred, preventivno osporavati legitimitet izbora, potom govoriti o „najmanje pola miliona ukradenih glasova”, a onda, s obzirom na povoljan (post)izborni rasplet, mirno prihvatati njihovi rezultati.
Ne može se na vlast doći sa kritikom „izdajničke vlasti” koja „ostavlja na cedilu svoj narod na kosovskim barikadama”, a onda, zbog „viših ciljeva” prihvatati još mnogo više (poštanski broj, ravnopravno učešće na međunarodnim skupovima, odustajanje od „fusnote“ itd.) nego što je čak i ta prokazana izdajnička vlast bila spremna da prihvati.
Ne može se galamiti o „departizaciji” državne uprave, a onda – makar i sposoban – potpredsednik stranke postavljati za guvernera Narodne banke (doduše, i to je neki napredak u odnosu na ono čuveno petooktobarsko upadanje u centralnu banku). I još mnogo toga.
I ne treba nam nikakvih „sto dana” da bismo progovorili o ovim i sličnim neprincipijelnostima i nepodopštinama, već na njih treba ukazivati odmah i što više. To bi trebalo da bude posao kritičkih intelektualaca i medija – bez obzira koliko bilo korisnije, a u izvesnoj meri i zanimljivo zgražati se nad prljavim vešom do juče vladajuće stranke, koji sada pred lice javnosti neštedimice iznose njihovi politički protivnici, kao i sopstveni ljuto zavađeni funkcioneri.
U protivnom ćemo još jednom imati slučaj kontinuiteta koji je sačuvan upravo u onim lošim stvarima i praksi.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 21.08.2012.
