Izvor: Politika, 11.Apr.2010, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ležaj na podu i pravo na zdravlje
Srbija je na normativnom nivou usvojila standarde koji se tiču ostvarivanja prava na zaštitu zdravlja pritvorenih i osuđenih lica, koji su u skladu sa odgovarajućim međunarodnim standardima. S tim u vezi je i pravo osuđenih na besplatnu zdravstvenu zaštitu, garantovano Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (član 101). Ovim zakonom je propisano da se u zavodima mora organizovati služba za zdravstvenu zaštitu koja se bavi zdravstvenom prevencijom, leči pritvorena i osuđena lica i nadzire >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << higijenu i kvalitet hrane i vode. Zdravstvenu službu čine najmanje jedan lekar i jedan medicinski tehničar, a zatvori moraju raspolagati i uslugama lekara – psihijatara, kao i stomatologa.
Osuđenicima se garantuje i pravo na smeštaj koji odgovara savremenim higijenskim uslovima i mesnim klimatskim prilikama. Zakonom je garantovano i pravo osuđenog na ishranu podobnu da održi njegovo dobro zdravlje i snagu. Zatim, kad je reč o ženskoj osuđeničkoj populaciji, zavod mora raspolagati posebnim uređajima za lečenje trudnica, porodilja i bolesti žena. Propisima je, dakle, garantovana jedna zaista sveobuhvatna zdravstvena zaštita.
U praktičnom sprovođenju ovih standarda ima, međutim, puno problema. Kad je reč o zatvorima u Srbiji osnovni problem je njihova prenaseljenost, iz čega proizilaze mnogi problemi u vezi sa ostvarivanjem prava na zaštitu zdravlja. Ja sam se, recimo, uverila u to da u nekim zatvorima osuđenici zbog prenaseljenosti spavaju na podu! Time se direktno krši pravo na odgovarajući smeštaj. Zatim, osuđena lica često izdržavaju kaznu u nehigijenskim uslovima. Na primer, sanitarni čvorovi, koji su u istoj prostoriji gde osuđenici spavaju, ponekad su potpuno neodvojeni od drugog prostora. To ne samo da je ponižavajuće nego nameće pitanje kako se odražava na zdravlje ljudi koji su prinuđeni da u tolikom broju u takvom prostoru provode vreme.
Problem je i u tome što neke zatvorske ustanove nemaju svoju zdravstvenu službu, a po zakonu moraju je imati. Stomatološka zaštita svodi se na hitne intervencije, odnosno na vađenje zuba. Zatim, u nekim zatvorima lekari dnevno provode po dva-tri sata. Šta se dešava u međuvremenu, ako nekome hitno treba pomoć? Često o tome da li osuđenika treba odvesti do neke medicinske ustanove odlučuje stražar, eventualno na osnovu telefonske konsultacije s lekarom. Najblaže rečeno, postoji pretpostavka da tako uspostavljeni odnosi mogu da dovedu do negativnih posledica po zdravlje osuđenika.
Osuđenici sa kojima sam imala prilike da razgovaram kao član Saveta zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode kažu da često ne mogu da dobiju lekove koji su im potrebni. Zato su prinuđeni da se o tome sami staraju, najčešće uz pomoć članova svojih porodica, ako je to izvodljivo. Ponekad se žale i na lekarske preglede koji, kažu, više liče na razgovor kod istražnog sudije nego kod lekara („za koje delo si osuđen“ itd.). Malo se radi na dodatnoj edukaciji lekara u vezi sa zatvorskom patologijom.
Ipak, dobro je to što se osuđenicima, kad dođu na izdržavanje kazne, otvara zdravstveni karton, a dele im i brošure koje se odnose na sprečavanje pre svega zaraznih bolesti. Uočeno je i to da ne postoje posebni uslovi za izdržavanje kazne zatvora za HIV pozitivna lica, mada ima naznaka da se, kada je o njihovom lečenju reč, intenzivira saradnja sa Ministarstvom zdravlja.
Srbija je potpisala Konvenciju Saveta Evrope protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka. Prema mišljenju Komiteta koji se brine o sprovođenju te konvencije (CPT), važne garancije licima lišenim slobode su pravo da bez odlaganja o svom hapšenju obaveste lice po svom izboru, da saslušanju prisustvuje advokat koga izaberu i pravo da ih pregleda lekar po njihovom izboru. Ovo poslednje pravo naš ustav ne pominje, mada je ono donekle razrađeno u Zakoniku o krivičnom postupku. Na lekaru po sopstvenom izboru insistira se zato što medicinsko osoblje treba da bude nezavisno od uprave, što kod nas nije do kraja sprovedeno. Zato možemo recimo da se suočimo s tim da nema valjane medicinske dokumentacije koja bi poslužila kao dokaz o eventualnim slučajevima torture.
Osuđenicima je, dakle, ograničeno pravo na slobodu, ali oni nastavljaju da uživaju mnoga druga prava, što im i zakon garantuje. Ostvarivanje tih prava, pa i onih koja se tiču zaštite zdravlja, mora im se obezbediti.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu
Violeta Beširević
[objavljeno: 11/04/2010]
