Izvor: Politika, 03.Jun.2015, 08:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Levicom po oligarhiji
Nema više od revolucije, kapitalizam se vratio na stare obrasce rada, radi se sve duže i napornije za sve manje novca, dok se kapitalisti nezajažljivo bogate, naročito na periferiji svetskog kapitalističkog sistema
Ljudi su tokom istorije bili nejednaki u moći, bogatstvu i društvenom ugledu. Ova nejednakost je neretko bila i pravno utemeljena (npr. staleško društvo), a od Francuske revolucije se, uprkos uspostavljanju pravne jednakosti, društvena nejednakost nije ni najmanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smanjila. Štaviše, kako nas dokumentovano obaveštava Toma Piketi, kapitalizam je krajem dugog 19. veka (1789–1914) uvećao ne samo apsolutno bogatstvo, nego takođe i dohodovne i imovinske nejednakosti. Time su ideali Francuske revolucije bili izdani, jer gde vlada ogromna nejednakost – ne može biti ni istinske slobode pojedinca ni bratstva i solidarnosti među ljudima.
Tada nije bilo spora među onima koji su se smatrali levičarima da je kapitalizam duboko nečovečan sistem, jer izrabljuje radnu snagu, minimalno je nagrađujući za dugotrajan i naporan rad u očajnim uslovima, a gomila bogatstvo u rukama malog broja krupnih kapitalista. Stoga je socijalna demokratija, radikalnije levičare poput komunista i anarhista koji su se zalagali za revolucionarno prevazilaženje kapitalizma da ne pominjemo, načelno bila antikapitalistička, pa iako je prema revoluciji imala rezerve. Trebalo je sistematski reformisati kapitalizam posredstvom državne intervencije kako bi se kumulativnim efektom došlo do društvenog razvoja kojim bi kapitalizam bio prevaziđen čovečnijim, naprednijim i pravednijim društvenim sistemom, tj. socijalizmom.
Tokom kratkog dvadesetog veka (1914–1989) levica je predstavljala ozbiljnu političku snagu, a užasno iskustvo dva svetska rata, koji su posledica kapitalističke nečovečnosti i imperijalističke gramzivosti, nacionalističke uskogrudosti, fašističkog rasizma i imperijalizma, komunističkog izazova kapitalizmu i kapitalističkog straha od ovog izazova koji je porodio fašizam kao najveće zlo u istoriji čovečanstva, dovelo je, ipak, kako Piketi pokazuje, do smanjivanja društvenih nejednakosti. Sredstvo smanjenja nejednakosti bila je politička volja koja je stvorila državu socijalnog staranja. Ova država je naročito poboljšala položaj srednjih slojeva.
Sa tzv. neoliberalnom revolucijom Margaret Tačer i Ronalda Regana došlo je, međutim, do reakcionarnog obrta, a sa propašću evropskog realnog socijalizma i do potpunog razobručenja kapitalizma. Naime, više nije bilo straha od revolucije, pa se kapitalizam vratio na devetnaestovekovne obrasce rada. Radi se sve duže i napornije za sve manje novca, dok se kapitalisti nezajažljivo bogate, što naročito važi na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Razvejana je nada u „kapitalizam s ljudskim likom“, a socijalna demokratija, napustivši ideal prevazilaženja kapitalizma još početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kako nas dokumentovano obaveštava Adam Prževorski, potpuno se pod udarom Tačerove i Regana ideološki izgubila, postajući s vremenom nešto razblažena verzija neoliberalnog reakcionarnog pokreta.
Na istoku Evrope je, s izuzetkom Češke, levica vrlo slaba, još slabija no na zapadu, usled nekrofobičnog antikomunizma. Belodano je da je, kako usled globalizacije tako zbog nedostatka jake levice, (polu)periferni hiperoligarhijski kapitalizam sa svojim devetnaestovekovnim uzorom zavladao ovim prostorima. Potrebno je stoga otelotvoriti alternativu, a da bi se to uradilo neophodno je ograditi se od autoritarnosti jednostranačkog socijalizma i promovisati slobodarsku levicu.
Demokratizam levice je kritički usmeren naročito protiv postojećeg oligarhijskog sistema, jer kapitalizam, istorija uči, uvek iznova stvara oligarhiju. Levica 21. veka, prema tome, mora biti: 1) antikapitalistička, jer nečovečnost oligarhijskog kapitalizma treba prvo jasno prepoznati kako bi usledila što efikasnija borba protiv njega; 2) internacionalistička i antiimperijalistička, jer jedino se međunarodnom solidarnošću potlačenih može odgovoriti na izazove globalizacije i napade NATO-a; 3) dosledno sekularna, jer crkvene ideologije svojom dogmatičnošću zatvaraju umove za kritičko mišljenje; 4) demokratska, jer tek se u istinskoj demokratiji mogu ostvariti svi potencijali ljudskog bića bez čega nema čovečnijeg, naprednijeg i pravednijeg društva.
U društvenim uslovima današnje Srbije, smeštene na periferiji kapitalističkog sistema, antikapitalizam mora biti u ovoj fazi načelnog karaktera, jer se ne sme ući u otvorenu borbu sa mnogo jačim neprijateljima. Treba raditi na jasnijem oblikovanju i snaženju, te međusobnom mirenju levičarskih snaga, kako u Srbiji tako u susednim državama i EU, jer samo se trpeljivošću i međunarodnom saradnjom može održati borba koja vodi pobedi nad kapitalizmom i imperijalizmom – i ostvarenju prosvećene demokratije.
Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
.jpg)
