Izvor: Politika, 02.Okt.2012, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lekoviti nikl i otrovna vidova trava
„Kad glupost ne bi toliko nalikovala napretku, talentu, nadi ili usavršavanju, da ih čovek ne može razlikovati, niko ne bi želeo da bude glup”. (Robert Muzil)
Kad ministar rudarstva, prirodnih resursa i prostornog planiranja dr Milan Baćević kaže da se procenjuje da: „milijarde evra leže u utrobi zemlje i da je normalno da prirodni resursi nikla budu iskorišćeni, da će se uznemireni građani primiriti i shvatiti da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Srbiji može da se živi i od nečega što nije vezano za prodaju sira, kajmaka, podubice i vranilove trave, te da je nasrtaj pojedinaca i lobija posredstvom medija koji upozoravaju na opasnost po život i zdravlje ljudi zbog eksploatacije nikla, u stvari napad na vladu”, ja ne znam da li smo na terenu poređenja lekovitih svojstava nikla i sumporne kiseline sa kajmakom, vranilovom travom, majčinom dušicom, nanom, ili na terenu temeljno planiranog ekocida koji će sprovesti postojeća vlada u ime profita. Kad još pročitam i da je direktor firme „Srbija nikl”, koja je dobila dozvolu za istraživanje rude nikla u Srbiji, Dragoslav Božović, nekadašnji poslanik Demokratske stranke, koji je na to nikl direktorsko mesto postavljen pošto mu je istekao poslanički mandat, priča o poređenju lekovitosti sumpora i nikla i podubice i vranilove trave dodatno se zapliće oko dobro poznate teme o animalnom kapitalizmu, o robi koja lako prelazi stranačke carine.
Danima čitajući o mogućoj eksploataciji nikla, o tome kako se nikl ispira sumpornom kiselinom, kako bi rudnik bio ekološka bomba, koja bi Zlatibor, Taru i Šargan pretvorila u pustinje bez traga i znaka života a Drinu i sve njene pritoke u mrtve reke, deo Srbije u mesečev pejzaž koji ne bi kvasile mirisne kiše rosulje već sumporne kiše, setila sam se scene između Dropca i Sofije iz antologijske drame ,,Putujuće pozorište Šopalović”, Ljubomira Simovića. Čudna je putanja asocijacija, ali kada bih želela da rekonstruišem put koji me je vodio od priče o uništavanju lepote koju nije stvorio čovek, već mu je data kao pejzaž rođenja, da ga voli, plodi, poštuje, okidač je bilo ono ministarsko ruganje podubici i vranilovoj travi i zdravoj pameti običnog čoveka. Drama se zbiva u okupiranom Užicu 1941. Drobac je batinaš, saradnik okupatora, koji ljudima volujskom žilom drobi kosti i vadi drob. Iza njegovih opanaka ostaju krvavi tragovi, a sa ruku ni voda ni rakija ne mogu da mu speru krv. Taj i takav nečovek zna imena svih mogućih lekovitih trava, baš kao i svaki drugi srpski seljak. Ali nije postao vidar nego batinaš. On u susretu sa glumicom Sofijom, njenom lepotom, progleda, postaje svestan svog nečoveštva. I kaže: ,,Ko da si mi skinula krv s očiju. Vidim tvoju ljepotu. Vidim... Vidim moju rugobu. Ne znaš ti čime ja zarađujem lebac”. U slici koja se zove Vidova trava ili šišanje Sofije, a koja se dešava na „obali reke, pod mesečinom, jedne sparne letnje noći pune cveća, zrikavaca i svitaca”, Drobac posmatra Sofiju koja posle plivanja briše kosu. U situaciji Aske i vuka, pričaju o lekovitim travama o tome kako je čubur dobar protiv reume, sporiš protiv krstobolje, žalfija protiv gripa, nana protiv velike tuge. Nižu se: list kadife, koren ljubičice, list kadulje, rastavić, odoljen, gorocvet, kopitnjak, orahov list... lekovito bilje što se suši na suncu i na mesečini. A misjakinju-vidovčicu, vidovu travu – dobru za vid, Sofija poklanja Dropcu da ga izvede iz mraka, da progleda. Na kraju drame Drobac se obesi volujskom žilom o neku krušku što rađa po vagon. U ruci su mu našli vidovu travu.
Koliko tona vidove trave je potrebno da bi progledali oni koji su zaslepljeni idejom „ekonomskog preporoda” u duhu smrti i za ljude i za prirodu koja nudi onoliko zdravih mogućnosti da se zaradi taj isti novac ali u slavu lepote i života. Potpisati peticiju protiv otvaranja rudnika nikla za mene je danas vrhunski čin ljubavi prema ovoj zemlji. Nadam se da će Emir Kusturica skupiti milion potpisa i tako mi ukazati čast da se nađem na tom spisku kao što mi je bila čast što je moje ime bilo na spisku Dragana Kolarevića koji me je markirao kao antisrpkinju. Perverzna sintagma „nikl patriotizam” nekako se lakše razume od one „patriotska kultura”. Kao što je i ekocid vidljiviji od kulturcida, mada oba podjednako bole.
Tatjana Mandić Rigonat
objavljeno: 03.10.2012
