Izvor: Politika, 04.Jul.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kontumac
Nominalno, bila je to zdravstvena ustanova koja je trebalo da se brine o odbrani od raznih boleština, u Austrougarsku. Ali, Kontumac je vremenom prerastao u neku vrstu filtera
„Čovek bez osobina” je debela knjižurina od 1.262 strane koju možete pročitati jedino ako ste na godišnjem odmoru i nemate ništa čime biste ubili slobodno vreme. Ali, kao što se zna, stanje svesti poznato kao dokolica najbolje obnavlja mozak, pa vam preporučujem da ovo kapitalno delo Roberta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Musila uzmete u ruke. Ne kažem da ćete uspeti da ga u celosti pročitate (odmori su sve kraći, a besposlica sve ređa), ali kada uronite u tu knjigu neke stvari će vam postati mnogo jasnije.
Na primer, ko je kriv za izbijanje Velikog rata, što je trenutno goruća tema u svetskim intelektualnim krugovima. Musil nekako daje do znanja da glavni krivac nije, kako se inače naveliko trubi, Gavrilo Princip, već bi to mogao biti junak njegovog romana, Urlih, izmišljena osoba, Der Mann Ohne Eigenschaften, po kome je samo delo dobilo naziv. Urlih je, naime, produkt jednog dekadentnog društva, sklonog padu, koji se zvao Austrougarska monarhija.
Musil u svom remek-delu, pisanom godinama, ne pominje eksplicitno svoju otadžbinu već za nju ima lako prepoznatljivu kovanicu Kakanija. Naime, skraćenica K.u.k. odnosila se na Kaiserlich und Königlich (carsko i kraljevsko) i sve vladine institucije u Austrougarskoj su bile obavezne da nose taj prefiks ispred svojih naziva. Dakle, Musil koristi alegoriju da bi svoju domovinu opisao kao nešto što spolja sjaji veličanstvenom svetlošću, a iznutra, razjedana umorom i besmislom, polako truli.
Predstavnik jednog takvog društva, osuđenog na propast, i zemlje koja će se posle izgubljenog rata svesti na manje od 20 odsto svoje prvobitne teritorije, jeste čovek koji nema svojstva. Urlih ceo svoj vek provodi ne predstavljajući ništa. Za to nije kriv niti on, pa čak ni njegova zemlja koja hrli ka propasti, već neka nevidljiva bolest za koju bi najbliža dijagnoza bila – istorija. Ali, ni to nije dovoljna odrednica, možda bi se pre moglo reći – sudbina. U svakom slučaju, nešto toliko dugotrajno i nepredvidljivo da mu se ne vredi suprotstavljati.
Zanimljivo je da je Austrougarska bila zamišljena kao savršeno uređena zemlja. Toliko savršeno da joj je to moralo doći glave (savršene stvari, kao što je poznato, ne postoje). Ta velika imperija oslanjala se na merenje. Smatralo se kako se sve može izmeriti i dovesti u red. Od glavnog šora u nekoj selendri do obima glave masovnog ubice. Sve je bilo uredno popisano i zavedeno u sistem za koji je držano da je savršen. Kada hodate prirodnjačkim muzejom u Beču shvatate koliko je vere polagano u zabludu da je svet moguće razumeti i pokoriti.
Jedino što u takvoj postavci nije bilo mesta za nepredvidljivu ljudsku prirodu. Duh se nije uklapao ni u kakvu nomenklaturu, nije bilo moguće popisati njegove atribute i zavesti ih u pravilnik koji bi bio opštevažeći za celu monarhiju. Zato je rađeno na primercima koje je Musil nazvao „čovekom bez osobina”. Takvi ljudi bi se savršeno uklapali u zamisao o potpuno proračunatom sistemu državnog uređenja. U takvom društvu ne bi bilo mesta iznenađenjima i iracionalnom ponašanju. Sve bi bilo predvidivo i po pravilima.
Ostatke jedne takve iluzije viđamo kuda god pođemo srednjom Evropom, pa čak i u Zemunu, ako pažljivije zagledate. Jedna od najinteresantnijih institucija Kakanije bio je tamošnji Kontumac. Nominalno, bila je to zdravstvena ustanova, osnovana u osamnaestom veku, koja je trebalo da se brine o odbrani od raznih boleština, uglavnom kuge, koje bi mogle biti prenete iz Turske, na čijem obodu se nalazio Beograd, u Austrougarsku, gde je Zemun bio prvo naseljeno mesto. Ali, Kontumac je vremenom prerastao u neku vrstu filtera, brane za neregularna lica koja su mogla zalutati u savršenu državu ljudi bez osobina. Taj karantin je ugostio mnoge Srbe, čak i Karađorđa, koliko mi je poznato.
Šta se tu kasnije tačno događalo, kada je Kontumac prerastao u sanitarno-privrednu ustanovu, pedantni popisivači robe, stoke i ljudi ne mogu nam reći. Da li se tu samo carinilo, vršili se lekarski i veterinarski pregledi, ili se išlo i malo dalje, ostaje nepoznato. Na mesto hroničara Zemuna mogli bi stupiti umetnici koji bi poput Roberta Musila stvar prepustili fantaziji. U svakom slučaju, u glavama ljudi sa maštom Kontumac bi verovatno prerastao svoju birokratsku namenu i postao nešto kao paradigma. Granično mesto između pravilnog i nepravilnog, predvidivog i nepredvidivog.
Odmah se nameće ideja kako je Evropska unija neka vrsta velikog, sveobuhvatnog Kontumaca. Da bi se u nju ušlo (iz opravdanih razloga, ja u tom trenutku neću biti prisutan) biće potrebno proći sve moguće provere i promene koje će nas učiniti drugačijim od onoga što smo sada. Bićemo popravljeni i prilagođeni novoj Kakaniji. Svako od nas će pomalo biti Urlih.
Neko će reći da zapostavljam ideale na kojima počiva jedna tako plemenita ideja kao što Evropska unija, prostor neometanog kretanja ljudi i roba, bastion slobodnog izražavanja i ljudskih prava. Da, ali koji ljudi i na koji način će te ideale sprovesti u život? Kako će izgledati cilj koji je, po pravilu, sastavljen od sredstava kojima smo došli do njega? Videćemo. Oprostite, videćete...
Goran Marković
objavljeno: 04.07.2014.
