Izvor: Blic, 03.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komercijalni etno ubija etno muziku
Komercijalni etno ubija etno muziku
Kompozitor i pijanista, profesor čembala na Muzičkoj akademiji u Beogradu Miloš Petrović godinama istrajava na specifičnom zvuku svojih kompozicija koje spajaju muzičke lestvice Istoka i Zapada, Vizantiju i Rim, klasiku sa džezom i rokenrolom. Svirao je u grupama 'Interekšn', 'Džakarta', 'Džezi', 'Saut kvartet'… sarađivao sa mnogim muzičarima, napisao dve knjige i objavio mnogo nosača zvuka, ali je u svim tim projektima kao zajednička >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nit lebdeo Levant, imaginarni pojam i prostor kojim je ostao zauvek impresioniran. Trenutno sa Gudačkim kvartetom 'Beloti' nastupa po gradovima Srbije promovišući najnoviji disk 'Levantino'.
Bili ste u grupi onih koji su sedamdesetih, u skladu sa konceptualizmom, proširivali muzički medij. Kako se sećate tog doba?
- Počeo sam da sviram u grupi 'Interekšn' sa Polom Pinjonom, Radetom Bulatovićem Čejom, Nenadom Jelićem… a na drugom planu postojala je grupa autora koja se bavila ozbiljnim stvarima: ispitivanjem muzičkog medija, odnosno vezom zvuka i drugih polimedijalnih nivoa: slike_arhiva, pokreta i teksta… Bio je to tzv. koncept proširenih medija, a 'novu muziku' stvarali smo Milimir Drašković, Vlada Tošić, Miša Savić, Raičković, ja i još nekolicina… Muzička akademija nije bila saglasna sa inovacijama koje ste uvodili?
- Budući student klavira, nisam imao problema kao oni koji su studirali kompoziciju - ta katedra bila je veoma konzervativna, pa su mnogi imali problema sa ocenama. Kasnije, Miša Savić postaje urednik muzičkog programa u SKC-u, i dobijamo prostor za rad - 'Drugi novi klub'. Nismo više zavisili od tadašnjih kulturnih institucija koje su bile nedostupne našem načinu razmišljanja. Jedan ste od prvih koji će potom nenametljivo ubaciti i tradicionalne elemente podneblja u svoju muziku…
- Polovinom sedamdesetih, sa grupom 'Interekšn' sviram 'preparirani' klavir. Pokušavao sam da imitiram instrumente koji dolaze sa Istoka, iz Turkmenije, Jermenije, Turske, Maroka… Počeo sam da kombinujem taj zvuk sa zapadnim harmonijama i već tada se pokazalo da mnogima to ide na živce, kao što i većini u Turskoj, verovatno, Mocart zvuči neshvatljivo i dosadano, nezanimljivo, čak ih možda i vređa… Sve vreme pokušavao sam da napravim sintezu, kako bi došao do muzike Levanta, do muzike mediteranskog basena… Pod Levantom se podrazumevaju delovi Turske i Grčke, ali ja taj pojam širim na ceo Mediteran i Balkan. Kad zađe u istoriju, čovek vidi da je Levant mnogo širi prostor koji obuhvata i Severnu Afriku. Još uvek se prikriva veza i uticaj Saracena, što je trajalo četiristo-petsto godina, na Španiju, na njenu narodnu muziku koja je strahovito vezana za muziku zemalja Magreba. Taj uticaj širio se i na južnu Italiju… Šta je na vas uticalo da baš tako razmišljate, koja vrsta filozofije vas je vodila tim putem?
- Nisam imao uzore, konkretne kompozitore ili muzičare, mada je, kad je reč o džezu, uticaja na mene imao Dejvis, ili Koltrejn. Jednostavno, bilo je to vreme fjužn muzike kad se po prvi put čine spojevi raznorodnih muzičkih iskustava, pa kad slušate Koltrejna, čujete i nekog arapskog duvača… muzičke lestvice najednom se spajaju, a umesto Južne Afrike ili Nigerije u prvi plan izbija muzičko iskustvo njenog muslimanskog severa. U filozofskom smislu, ako hoćete estetsko-umetničkom, strahovito me je zanimala 'preciznost nepreciznosti' i 'nepreciznost preciznosti'. Moj pristup muzici je autorski. Mada ima dosta 'citata', ne bavim se obradama narodnih pesama. Ne bavim se aranžiranjem narodne muzike kako se to odomaćilo. Ne uzmem neku makedonsku ili srpsku pesmu, pa je 'stavim' na sinti, okupim ljude koji će to da odsviraju i onda to proglasim etno muzikom. Bez obzira, muzički establišment nije bio oduševljen vašim etnokrosoverom. Na kakve ste probleme nailazili?
- Mi, ovde, nosimo deo levantinskog nasleđa, ali taj deo filozofije nikad do kraja nismo prihvatili, kao ni onaj drugi pol, Dekarta, ili Hegela… Levant se može prepoznati po običajima koji su fantastično slični, po kulturi ishrane, folkloru… Uvek kažem, najbolje sarme u listu vinove loze jeo sam pod Keopsovom piramidom. Svadbe, igre, odskakivanje od zemlje pritom, sve je to slično… Bio sam dvanaest godina vođa grupe 'Džezi', svirali smo električni fjužn, izdali dve ploče vrlo vezane za etno. Ta nit se provlačila iako je naša muzika ličila pre na 'Veder riport' ili Henkoka, ali bila je vezana za muzičke lestvice sa Levanta. Nekom tehnokratskom, estetskom odlukom starijih džez muzičara, postojala je prećutna zabrana sviranja takve muzike po klubovima. Smatralo se da su džez klubovi mesta samo za bibap ili bluz. Istovremeno, međutim, muzičku scenu preplavila je komercijalizovana etno varijanta, i njen specifičan turbo folk oblik. Koji su po vašem mišljenju uzroci njegovog nastanka?
- Prodor, svi ga zovu, pa ću i ja, turbo folka, na scenu, obično se vezuje za pojavu Miloševićevog političkog koncepta. Gomila radio-stanica i diskografskih kuća podupiru taj trend. Naravno, pritisak medija učinio je da postane dostupan širokim delovima stanovništva. Smatram, međutim, da bi isto bilo i da smo odmah ušli u demokratske reforme, čak i da smo ušli u Evropsku zajednicu… Zaboravlja se da ta ista muzika, koju možemo da zovemo 'šit', postoji u svim zemljama sveta. Ona je neminovnost koja vuče i do pedeset posto slušanosti. Pogledajte Španiju, Italiju, pogotovo Nemačku, Poljsku ili Češku. Elitna muzika je uvek vezana za 0,1 odsto populacije. To je jednostavno tako. Turbo folk nije imao nikakav uticaj na naše studente klasične muzike koji su još uvek jedni od najprodornijih u svetu. Kako je započela saradnja sa Gudačkim kvartetom 'Beloti'?
- Sredinom prošle godine započeli smo, gudači 'Belotija' i ja, ovaj projekt. To su ljudi klasično akademski obrazovani, ali već na drugom disku počeli su da sviraju džez, a na trećem sopstvenu, autorsku muziku, što se ovde nikad nije desilo - da reproduktivci počnu da komponuju. Uradio sam nove stvari, raspisao partiture i jesenas smo projekt ponudili Ministarstvu kulture, ostvarivši fantastičnu saradnju sa njima. Milorad Pavlović
