Izvor: Blic, 19.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko kuca na vrata, otvoriće mu se
Ko kuca na vrata, otvoriće mu se
Mladi glumac Nenad Stojmenović laureat je glumačkog priznanja 'Stojan Dečermić' koje se dodeljuje svake dve godine, i to mladom umetniku koji pleni talentom. Iako je tek ove godine završio Akademiju, koju je upisao sa 17 godina, Stojmenović je ljubiteljima teatra poznat po ulogama na scenama 'Zvezdara teatra', pozorišta 'Duško Radović' i 'Boško Buha'; ostvario je zapažene role u 'Srpskoj drami', 'Praćki', 'Zvezdanom dečaku', 'Šargoru', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Milevi Ajnštajn'... Od ove godine Nenad Stojmenović postao je stalni član nacionalnog teatra u kome sada radi lik iz predstave 'Hasanaginica' Ljubomira Simovića, u režiji Jagoša Markovića, čija se premijera očekuje 23 decembra.
Prisetimo se da je prvi laureat ovog priznanja bio Dragan Mićanović 1993. zatim Nebojša Glogovac, potom Nebojša Dugalić i Vojin Ćetković. Govoreći o tome šta za njega, kao najmlađeg dobitnika do sada, znači ova nagrada, posebno u svetlu činjenice da su gotovo svi njeni laureati nakon što su je dobili ostvarili zavidne karijere - Nenad Stojmenović odgovara kroz smešak:
'Možda će se i meni sreća osmehnuti, ili bar namignuti. Ovu nagradu doživljavam kao svojevrsno obećanje za lepu glumačku budućnost, pa tek onda, eventualno, kao priznanje za nešto što sam uradio. To mi je podstrek da ostanem u glumi. Razgoreva moju želju da potrajem u ovom poslu i pronađem sebe do kraja. I, moram priznati, budi nadu da ću dobijati uloge u kojima ću moći da dam maksimum i koje će mi prijati, po mogućstvu i u Narodnom pozorištu'. Kakve su i koje to uloge koje bi vam, kako kažete, prijale?
- Ono što je najveći izazov to bih i najviše voleo.
A to je?
-Šekspir, naravno. I voleo bih da igram, jako bih voleo da igram Maksima Crnojevića. Zašto baš Maksima Crnojevića?
- Imao sam priliku da ga igram na Akademiji, odgovara mom senzibilitetu, smatram da bih mogao to da iznesem. Intrigantni su ti veliki kontrasti i prelazi u liku Maksima Crnojevića. Intrigantno je i to što je reč o klasičnom komadu koji je i sada više nego aktuelan. U čemu vi konkretno vidite tu aktuelnost?
- To je priča o ljubavi, o borbi za prevlast, o unutrašnjoj borbi čoveka sa samim sobom. Sve je to ono što nas i danas tišti, ili bar ja tako vidim stvari. Vratimo se ulozi u komadu 'Mileva Ajnštajn' Vide Ognjenović za koju ste, između ostalog, nagrađeni...
- Takve uloge su uvek mač sa dve oštrice. Junak koga tumačim je psihološki poremećen mladić, dakle nešto nepoznato što moraš da istražiš i nađeš svoju varijantu prilagođenja. S druge strane priča o Milevi Ajnštajn, iako je sa početka XX veka, stoji i danas. Jer, i danas je na plećima mlade generacije veliko breme. Isuviše je toga proživljeno s obzirom na godine. Pripadam generaciji koja je stasala u ratnom okruženju, pod inflacijom, uz bedu nad glavom... Težak je to okvir za odrastanje i sazrevanje. Eto, recimo ja sam pasoš dobio u dvadesetoj, a od inostranstva sam video Rumuniju i Budimpeštu. Mislite li da će mladost, odnosno neke vaše generacije uspeti da savladaju to breme?
- Sve više verujem u to da hoće. Hoće sigurno. Naročito ako se 'uhvatimo' za ljubav kao pokretač poboljšanja ukupnih odnosa u životu. Jer, po mom dubokom uverenju, to je put da se stvori toplina, što bi, čini mi se, bio pun pogodak. Vidi se to i u pozorištu. U načinu na koji se radi predstava. Ako se krene iz te vrste energije onda će se uvek izroditi dobra stvar i kvalitetan projekat bez obzira na, ko zna koliko, otežavajuće okolnosti. Evo, i sada radim na jednom projektu koji je krenuo iz takve energije. Mislite na 'Hasanaginicu' u režiji Jagoša Markovića. Koji lik tumačite?
- Jednog od Hasanaginih vojnika, askera. To je još uvek u procesu rada, ali nekako pokušavam da se nađem u tom tekstu. I, koje dodirne tačke nalazite sa likom?
- Nalazim otprilike tu priču mladog čoveka koji je ojađen ratom, lišen topline i negde prepoznajem sve njegove želje za jednim normalnim životom. Šta za vašu generaciju znači to 'normalan život'?
- Po meni, za generaciju koja dolazi, normalan život bi bio, život u ljubavi. Stvarno to mislim, i nije fraza. Jer, to je nešto što nam (možda) najviše manjka u ovom trenutku. Okrenuli smo se izgleda na krivu stranu. Otuđili se. Kad govorim da je ljubav svojevrsno rešenje onda ne mislim samo na muško-ženske odnose, ne! Mislim na ljubav kao princip življenja, dakle ljubav prema poslu, prema sitnicama, prema svakom danu...možda je to zapravo neka vrsta altruizma. Verujete li da nova vlast može da odškrine ta vrata ka 'normalnom životu'?
- Uh, teško pitanje...Mislim da oni mogu da se (eventualno) uhvate za kvaku, ali mi smo ti koji treba da po svaku cenu otvorimo ta vrata. Da se borimo da nam, bar većini, politika bude deseta, ili sto deseta stvar u životu. Mada, ne znam, kod nas je sve tako komplikovano iz ko zna kojih razloga. Šta vas je uopšte odvelo na glumu? Upisali ste Akademiju sa 17 godina.
- Ne znam tačno, ali za mene kao studenta profesorka Biljana Mašić je bila i veliki pokretač i odličan poznavalac svih nas sa klase. I zbilja je umela sa nama. A kakve su i koje vaše glumačke želje?
- Imam želju da uloge koje budem radio budu iz moje želje, bez obzira da li je reč o filmu ili pozorištu. San mi je da za sve što uradim imam unutrašnje opravdanje. Tatjana Njezić
