Izvor: Politika, 02.Apr.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad proključa hladni rat
Kad nemaju rešenje za svoje probleme, velike sile svoju snagu demonstriraju pritiskom na male, nevažne, više posmatrače nego učesnike njihovog konflikta
„Test svake politike je kako se završava a ne kako je počela.” Ovaj sažetak decenijskog političkog iskustva Henrija Kisindžera može se primeniti i na „Zapad” i na Rusiju u njihovom „retro-hladnoratovskom” konfliktu jer je uspešan završetak neizvestan za obe strane.
Napetost među blokovima raste >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godinama. Dosadašnji relativni mir i privid saradnje bili su bazirani na namernom previđanju kršenja međusobnih dogovora – „Zapad” je preskočio „ugovorenu tampon zonu” i opasno približio NATO ruskim granicama. Sa druge strane, Rusija je u više navrata zaboravila da je „1992.postignut dogovor da se granice uspostavljene u vreme Staljina priznaju kao granice novih država jer bi svaka promena vodila u sukobe sa nesagledivim posledicama”.
Otud, ono što se dogodilo sa Krimom može rezultirati nesagledivim posledicama. Porušeno je međusobno poverenje a jasno je da rat nije moguća opcija jer vodi atomskoj kataklizmi u kojoj nema pobednika. Novi odnos snaga između dva stara bloka samo liči na period „prvog hladnog rata” i rešenja iz onih vremena više nisu moguća. Ekonomski interesi i međuzavisnost danas igraju neuporedivo važniju ulogu od ideoloških i vrednosnih razlika koje su se tada štitile raznim zidovima. Odluku da se približi EU Ukrajina je promenila prihvatanjem velikodušne, milijardama i gasom izražene ponude Rusije za pomoć privredi. Kao na nekoj licitaciji, politička odluka je iz dana u dan dobijala sve višu cenu da bi onda jedna strana izračunala da je jeftinije da vlast zameni na ulici a druga da promene spreči vojno-referenduskom aneksijom Krima! Ova nelegitimna rešenja dovela su obe strane u ćorsokak i prisilila ih da ubrzano traže rešenje koje će im obema sačuvati obraz.
Sredinom devedesetih boravio sam na Krimu i imao čast da upoznam Mustafu Džemileva, i danas lidera krimskih Tatara koji su tada započeli svoj povratak na Krim sa koga ih je Staljin proterao. Impresionirao me je svojim mirom, odlučnošću i sposobnošću da kroz čvrste, tradicionalne institucije svog naroda obezbedi apsolutno jedinstvo u ostvarenju zajedničkog cilja. Oni su i ovog puta najveće žrtve sukoba „velikih” i možda upravo zato njihova ugrožena prava mogu biti osnov (ili dobar izgovor) za obe strane da pronađu prihvatljiv kompromis.
Avaj, kad nemaju rešenje za svoje probleme, velike sile svoju snagu demonstriraju pritiskom na male, nevažne, više posmatrače nego učesnike njihovog konflikta. Tako je odjednom jasno, glasno i nedvosmisleno izjašnjavanje Srbije svima postalo izuzetno važno! Srbija, čiji je ekonomski i politički interes da sačuva dobre odnose sa svima, treba da „izabere stranu” u konfliktu. To će biti izuzetno teško doda li se tome naše nezrelo i neodgovorno unošenje emocija u ekonomsko-političke odluke što nas je zapravo i dovelo u pat poziciju.
Sa EU ćemo se nekako i dogovoriti – ako može Merkelova možemo i mi. Mnogo teže je prikriti razočarenje promenom odnosa Rusije prema Kosovu sažeto u „Ako može Kosovo može i Krim!” Ispada da smo naivno verovali u posebne bratske odnose i da smo uzalud davali veoma skupe poklone, a sve zbog podrške „odbrani našeg prava na Kosovo”. U tom kontekstu meni je posebno interesantan ugao iz koga Pol Goble, ekspert za Ukrajinu, posmatra situaciju jer na mnogo opštijem planu uspostavlja jasnu analogiju sa Srbijom i Kosovom: „Rusija, to jestPutin koriste silu da promeni granice. Pritom, on stavlja etnicitet iznad građanstva (državljanstva). Biti Rus važnije je nego biti građanin Ukrajine i daje vam pravo na referendum o samoopredeljenju. Time destabilizujete sistem na svim poljima i ne uvodite novi svetski poredak već novi svetski nered.” Nema mira bilo gde i bilo kada ako je etnička pripadnost kriterijum za prava koja imate. Svaka sličnost sa devedesetim je namerna.
Srbija će pokušati da dokaže da je moguće „biti i ne biti”, ostati i dža i bu, zadržati i jare i pare, dakle pokušaće da zadovolji obe strane = osuditi aneksiju ali ne uvoditi sankcije. Tog trenutka počinježestoka partija ZUCA. Brideće nam dlanovi – ZZZZZZZZZZZZZ.
Osnivač Građanskih inicijativa
Miljenko Dereta
objavljeno: 02.04.2014.
