Izvor: Blic, 01.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad je novac bog bogova
Kad je novac bog bogova
Rediteljka Ljiljana Todorović režirala je razne komade od kada je na sceni 'Zvezdara teatra' diplomirala sa 'Totovima' Ištvana Erkenja. Prisetimo se 'Mačke na usijanom limenom krovu' sa Snežanom Bogdanović i Žarkom Lauševićem, zatim 'Staklene menažerije' Tenesi Vilijams sa Žarkom Lauševićem i Merimom Isaković. Režirala je i komad Arijela Dortmana 'Smrt i devojka' u Narodnom pozorištu u Banjaluci, u Nišu je režirala Šmitovog 'Bestidnika', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a u 'Zvezdari' 'Pogled u nebo' Dejvida Hera, sa Vojom Brajovićem i Milicom Mihajlović. Trenutno u 'Ateljeu 212' režira čuveni tekst Erika Emanuela Šmita 'Posetilac', sa Draganom Nikolićem i Vojom Brajovićem u glavnim ulogama.
Erik Emanuel Šmit (1960) dobio je nagradu Francuske akademije za celokupno delo, 'Posetilac' slovi za njegov najbolji komad. Naslovnu ulogu igra Dragan Nikolić, a Frojda Voja Brajović. Tekst se bavi trenutkom kada otac psihoanalize Frojd, u poodmakloj starosti, odlučuje da napusti Beč koji su okupirali nacisti. Frojdovu ćerku igra Anđelika Simić, a nacistu Andrija Milošević. Scenograf je Darko Nedeljković, kostime radi Snežana Pešić, kompozitor je Zoran Erić, dramaturg Jovan Ćirilov, a premijera je najavljena za početak maja. Govoreći o komadu, inače zasnovanom na istorijskim činjenicama, Ljiljana Todorović kaže:
'Šmit je dobro proučio sticaj okolnosti i potom napisao ovaj sjajan tekst. To je tačno središnji trenutak između okupacije Beča i Frojdovog napuštanja tog grada i to posle 78 godina, što je strašan podatak po sebi. Naime 4. juna je otišao u Pariz i nakon toga u London, otprilike nešto više od godinu dana pre smrti.'
Tekst se u osnovi bavi pitanjima smisla, ali koliko je to, danas i ovde, popularno?
- Tekst otvara neka svevremena pitanja. Pošla sam, primera radi, od Egziperijevog 'Malog princa'. Egziperi, između ostalog, navodi kako je čovek zauvek odgovoran za ono što je pripitomio. Te sam se u odnosu na ovaj tekst zapitala da li je bog baš zauvek odgovoran za čoveka. Naime, postavlja se pitanje odgovornosti za loše gestove, za zlo koje ljudi čine jedni drugima, za moralno zlo. Ko je odgovoran? Pa, ko je?
- Kazaću samo toliko da najgori ne opraštaju najboljima. Svako ko štrči, mora stradati. Imali smo, nažalost, prilike i u našoj novijoj istoriji to da iskusimo. Vidite, čovek je stvoren slobodan, ali šta ako zloupotrebi slobodu i počne da čini zlo? Šta tada? Pitanje odgovornosti se postavlja u smislu - postoji li autoritet, snaga koja to može da zaustavi? Postoji li?
- Čini mi se više ne. Ali ja ne želim da poručujem bilo šta, želim samo da podsetim na onu staru istinu: kada se zlo pusti, događa se njegovo ogromno rasplinjavanje na sve strane; kao kada se duh pusti iz boce. Ko kontroliše da li će zlo biti pušteno ili ne?
- Pa, čovek! Jer slobodan je i za dobro i za zlo. Problem je u izboru. Šmit se uvek bavi nekim finim, suptilnim, moralnim pitanjem. U svemu što sam radila nastojala sam da lociram 'to nešto' što je između dobra i zla, što odlučuje o pretezanju na jednu ili drugu stranu. A to nas se veoma tiče. Uvek se ispostavi da lepota koja imanentno nije moralna kategorija, odnosno kategorija morala - biva u stvari najjača. To je takođe fantastično. Postoji jedna divna rečenica u Šmitovom tekstu: kada jedan mlad čovek, u nekoj večeri punoj nemira kakve obično tište mlade ljude, bude postavio pitanje - koji je smisao života? - više niko neće moći da mu odgovori. Mi smo, izgleda, uspeli da ukinemo i to večno pitanje - koji je smisao života? Takvo pitanje je obesmišljeno. Strašno! Mladim ljudima se ostavlja društvo i svet u kome ništa nije sveto, šta god to bilo. Nema one vrednosti za koju vredi dati sve. A život bez takve vrednosti je, bar za mene, strašan. Može li se - tim osećanjem besmisla - objasniti i nasilje među mladima o kojem se toliko govori?
- Bojim se za tu decu koja su, uz veliku pomoć okruženja, poništila potrebu za imanjem smisla. Toj deci ostavljamo svet u kome je novac jedini bog koji je opstao. Novac je bog svih bogova. Postoji u Šmitovom tekstu i ova rečenica: 'Ljudi će bogu-novcu podizati hramove širom sveta, a osećaće se prazno'. Tatjana Nježić
