Izvor: Politika, 06.Mar.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad glupi vladaju pametnima
Tekst Henrika Ibzena nam je poslužio kao povod da napravimo našeg „Neprijatelja naroda”. – Želeli smo da se bavimo pitanjem savesti i odgovornosti
Na sceni nacionalnog teatra u Nikoziji reditelj Nikita Milivojević upravo postavlja dramu „Neprijatelj naroda” Henrika Ibzena. Premijera je u subotu 15. marta.
Godinama Milivojević svoju rediteljsku poetiku ukršta sa glumačkim ansamblima u inostranstvu. Ovoga puta prvi put sarađuje sa nacionalnim teatrom u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nikoziji.
Ovo je ujedno i vaš prvi susret sa Ibzenom na sceni. Kako ste ga doživeli?
Moj odnos prema Ibzenu je pomalo „čudan”... Mnogo više volim ideje njegovih komada nego samu realizaciju. Kod Ibzena mi uvek pomalo nedostaje da, recimo, u podnaslovu stoji: „komedija”, kao kod Čehova. Verujem da bi to promenilo mnoge stvari. Ovako imam utisak da je dosta toga u dramaturškom smislu predvidljivo, jednostrano, arhaično. Otprilike tako nekako je i sa „Neprijateljem naroda”. Ali zato ima nešto vrlo dobro i tačno u toj ideji o „zagađenosti”: pojedinac protiv sistema, savest pojedinca u sukobu sa interesima grupe. To je nešto što znamo još od antičkog doba. U tom smislu glavni junak, dr Stokman, jeste kao Antigona, on mora da uradi ono što mora!
Stokman je, zapravo, usamljeni pojedinac koji stoji na jednoj strani, na drugoj je masa. Na kojoj ravni ste gradili dramski sukob, budući da je već dovoljan sam po sebi?
Kao što znamo, Ibzen je pisao „Neprijatelja naroda” kao odgovor na napade koje je doživeo njegov komad „Aveti”. Dakle, pisao je o sebi, ljudima oko sebe. Mi smo uradili nešto slično: predstava je inspirisana našim vremenom, ljudima i događajima oko nas. Ibzenov tekst nam je poslužio kao povod da napravimo našeg „Neprijatelja naroda”. Želeli smo da se bavimo jednim od suštinskih pitanja danas: pitanjem savesti i odgovornosti, tako da se, recimo, u predstavi čitaju odlomci iz pisma Harolda Pintera prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost. Navodi se, u stvari, čitava lista imena koja nas, kao u nekakvom vremeplovu, vodi kroz istoriju... da bi na kraju završili u Atini, tokom nedavnih demonstracija. Svi ti ljudi koje pominjemo za nas su dr Stokman i vode jednu te istu borbu.
Kako biste odgovorili na ibzenovsko pitanje: „Ko sačinjava ovu zemlju: pametnici ili glupaci?”, odnosno: „Da li je pametno da glupi vladaju pametnima?”
Postoji nešto što primećujem poslednjih godina, mnogo više nego ranije: sve više srećem pogrešne ljude na pogrešnom mestu. To je kao nekakav strašan znak ovoga vremena. I u tom smislu jedno je sasvim sigurno: svet je danas mnogo više zatrovano mesto nego u Ibzenovo vreme, tako da to „dezinfikovanje” iz komada mora i dalje da traje, ono izgleda nikada ne sme da prestane.
Koliko se kiparska škola glume razlikuje od naše. Koje dileme, nedoumice su vas opterećivale budući da ste na nepoznatom terenu? Osećate li ponekad strah od nepoznatog?
Moram priznati da se ovde osećam na neki način dosta privilegovano. Većina glumaca sa kojima radim završila je dramske škole u Atini ili Solunu, tako da znaju moje predstave, gledali su skoro sve što sam radio, i to mi dosta „olakšava” posao: u smislu da mi veruju, što je za reditelja uvek veoma važno. Ali svaka predstava je neka nova, nepoznata avantura, i svaki put morate da krenete iz početka. Glumci su svugde manje-više isti, i moj posao je da ih nekakvom maštom „zavedem”, uverim da će to što radimo biti nešto neponovljivo. U tom smislu, te „nepoznate” stvari su mi i najuzbudljivije u našem poslu.
Važite za reditelja putnika. Koje pozorište, odnosno ansambl je do sada na vas ostavio poseban utisak?
Neko je rekao da biti umetnik pre svega znači biti slobodan. Mislim da sam negde u toj rečenici tražio sebe od prvog dana u pozorištu. I ta sloboda je sigurno moj najdragoceniji umetnički prtljag i dalje. Pošto već odavno nisam više „mladi reditelj” (mada sam dugo bio!), vrlo je prijatno osećanje kada dođete u ove godine i slobodno dišete. Zavisite isključivo od svojih predstava. Što se tiče pozorišta, ponekad mi se čini da bih od svih pozorišta u kojima sam radio mogao sastaviti jedno „savršeno”. Uvek negde upoznam osobu koja je fantastična i najbolje na svetu radi svoj posao. Ponekad je to, recimo, rekviziter. I, s druge strane, ljude koji stalno nešto muljaju. I jedne i druge srećem gde god da sam! Ne znam koje bih pozorište izdvojio kao „najbolje”, ali recimo da sam bio vrlo impresioniran kako funkcioniše Riks teatar u Stokholmu.
Koje anegdote se setite kada posle proba šetate Nikozijom? Šta Vam spontano izmami osmeh na licu?
Ovde sunce svakoga dana može da vam izmami osmeh na licu. I najčešće, to je sasvim dovoljno! U Stokholmu, kad sam ga već pomenuo, sećam se, ako sedite u bašti restorana na sunčanoj strani ulice, morate da platite duplo: jer ste sedeli na sunčanoj strani.
Borka G. Trebješanin
objavljeno: 06/03/2014
