Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Okt.2014, 13:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Malo napred, malo nazad
Jedan je Peti oktobar, mada smo se u nedelju podsetili na tri: 5. oktobar 2000. kada je posle velikih demonstracija u organizaciji DOS-a Slobodan Milošević pristao da preda vlast koju je izgubio na izborima dve nedelje ranije.
Drugi je 2004, kada su pod još nerazjašnjenim okolnostima u vojnom objektu Karaš na Topčideru ubijena dvojica gardista. Deset godina i pet različitih vlada sa približno toliko ministara pravde, policije i odbrane nisu bili dovoljni da se odgovori na >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pitanje ko je i zašto ubio Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića dok su stražarili?
Pre dve godine, gotovo simbolično 5. oktobra, preminuo je Vojin Dimitrijević: delu Srbije nije potrebno ništa više reći, onima koji ne znaju šta je tog dana izgubila Srbija ne vredi bilo šta objašnjavati. Srbija je 5. oktobra 2014. imala još jedno bolno podsećanje – komemoraciju stradalnicima banjičkog logora, stratišta desetina hiljadaSrba, Jevreja i Roma u Drugom svetskom ratu.
Ipak, svekolikoj Srbiji 5. oktobar 2000. je presudan. Zašto? Odgovor je jednostavan – tada je načinila ključan preokret, rešila da izađe iz političkog i ideološkog zabrana poznatog kao režim Slobodana Miloševića, a u suštini mnogo većeg od njega samog. Iako bukvalno opustošena terorom i ratovanjima, Srbija je rekla ne svom diktatoru. Koji je, prisetimo se najveće naše nelogičnosti, na kormilu vlasti bio većinskom voljom građana. Do prevrata je trebalo 13 dugih godina.
Iako istorijska vododelnica unutrašnjeg istoka i zapada, orijenta i modernosti, ovih oktobarskih dana 5. oktobar kao da nije odviše važan ni svojim protagonistima – retki su se setili da upute koju reč javnosti i to prevashodno kao odbranu svojih nekadašnjih (i sadašnjih?) ideala. Moguće je, čak verovatno, da su i zagovornici i oponenti zatečeni činjenicom da je politička vrteška ondašnje vlastodršce opet učinila moćnicima; istina sa obrnutom srazmerom snaga i značajno reformisanim. Čak toliko da je u sadašnjim strankama vlasti teško prepoznati nekadašnje – štaviše u najvećoj meri su preuzele ideale i težnje oktobarske Srbije. Gotovo isto važi i za opoziciju sa predznakom demokratska, koja uglavnom nije menjala ideale, ali nije ni učinila sve što je morala da bi ispunila data obećanja. Punih 12 godina na vlasti u različitim kombinacijama.
Iz tog ugla promena na vrhu deluje vrlo razumljivo. Ono što nije ni razumljivo ni razumno jeste stalno ponavljanje da su za sve nevolje krivi “žuti”, što je više nego pežorativan pridev za dosovce. Istina je da nisu i ne mogu biti krivi za sve, posebno DS čiji je predsednik i premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen upravo zbog ideja i ideala 5. oktobra. Đinđić i njegovi saborci, nebitno je koliko privrženi, nasledili su onu opustošenu zemlju sa desetinama hiljada ubijenih, isto toliko prognanih i stotinama hiljada neželjenih izbeglica, praznim rafovima, nezasejanim poljima, istrošenim deviznim rezervama “smeštenim” na egzotične destinacije. Nasledili su zemlju punu ubica, sa i bez blagoslova vlasti, zemlju iz koje su deca bežala, u kojoj su roditelji umirali bolesni i sami, bez svetla, lekova i hleba. Od te Srbije s kraja 2000. do današnjeg 5. oktobra pređen je dug put, Srbija danas liči na državu kojoj se težilo iako se do nje dolazilo mukotrpno, malo napred – malo nazad. Valja se, ipak, toga prisetiti svakog 5. oktobra.
