Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Sep.2020, 18:48
Jelka Jovanović: Čemu prava?
Ustavni sud Srbije je prošle sedmice, prvi put posle mnogo vremena, oborio jednu od mera koje je Vlada Srbije donela, i to tokom vanrednog stanja.
Sud je, kako su retki mediji preneli, zaključio da Uredbom predviđeno istovremeno vođenje krivičnog i prekršajnog postupka i dvostruko kažnjavanje zbog nepoštovanja odluke o zabrani kretanja nije u skladu sa Ustavom i međunarodnim ugovorima. Valja podsetiti da je inicijativu za ocenu ustavnosti podneo Beogradski centar za ljudska >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << prava, reagujući na preko kažnjavanje tokom policijskog sata, odnosno nezakonite zabrane kretanja u isto nezakonitom vanrednom stanju proletos, u prvom naletu koronavirusa.
Da stvar ne štima u smislu obe te kadije i tuže i sude, odmah su signalizirali pravnici koji nisu u korpusu državnih – jer, stara je stvar, ne možeš i aršin i metar koristiti kad krojiš. No, ustavnim sudijama, koje to svakako bolje znaju nego vaša hroničarka, nije palo ni na pamet da reaguju u tom eklatantnom primeru kršenja ustavnih i zakonskih odredaba i ljudskih prava, pa su naglo progledali. Pri čemu je od ukidanja vanrednog stanja, koje su mimo ustavnih pravila proglasili ustavnim, prošlo gotovo puna četiri meseca, a od primene spornih paragrafa više.
Iste sedmice poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti izjavio je da nema zakonskih osnova za postavljanje “pametnih” kamera koje prepoznaju lica. Nijedne, a kamoli najavljenih hiljada, mada niko ne zna da li su sveznalice već instalirane, gde, kada i zašto. Pravna i opoziciona javnost, uključujući nevladin sektor za zaštitu ljudskih prava i medije, ostali su nemi, opet sa izuzetkom Beogradskog centra i njihovih partnera, čiji se glas nije daleko čuo.
U ove samo naizgled čisto pravne stvari možemo da ubacimo i apsolutno čudno ponašanje tužilaštva i policije u slučaju prebijanja momka u Novom Sadu, fizički staro skoro mesec dana, pravno nenačeto, koje je rezultiralo smenom načelnika novosadske policije (zašto, ako su ispravni?), ali ne i privođenjem nasilnika iako se zna ko je, kad je i gde je prebio nesrećnog mladića. Da ne podsećamo na prebijanja nevladinih aktivista, demonstranata i opozicionih političara – pri čemu je tek posle dve godine suđenja postupak protiv napadača na Borka Stefanovića tek prvostepeno okončan. Toliko o krvavim košuljama i glavama.
Iz tri kratke storije i mnoštva nenabrojanih, kao jedina stvarna napast viri – pravna nesigurnost. Sa svim posledicama. Dakle, šta god da se dešava i ne dešava, hidra zvana država vas vreba. Momci, devojke, a i neposlušni stariji, privođeni i suđeni zbog kršenja zabrane kretanja tokom nelegitimnog vanrednog stanja, mogu da blenu u paragrafe. Niko živi ne zna kome je dvostruko suđeno, koliko je presuda bilo i kako je međa pravljena. I ko posle te nezakonite torture ima snage da se ganja sa državom, uključujući pravosuđe, koja ni sopstveni Ustav ne poštuje.
Slično će biti i kada nekog jadnička sveznajuća kamera “prepozna” i stavi na mesto zločina ili prekršaja ili nekog ne “prepozna” (kao novosadskog nasilnika koga su i obične kamere, a i svedoci videli kao prebija čoveka i lomi mu udove). Jer, očito, u Srbiji danas pravo nije ovo što piše u paragrafima nego ono što primenjuju oni kojima se može, ovako ili onako, danas ili sutra, na nekoga ili protiv nekoga. I još se iščuđavaju što im i domaći i strani pravnici kažu da su poglavlja 23 i 24 sporna; ne u paragrafima nego u volji te tzv. države da ih spovede.
.jpg)
