Izvor: NoviMagazin.rs, 30.Jan.2019, 16:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Asocijalna mreža
Šta to mladi ljudi rade na socijalnim mrežama kad ih iznenada obuzme neodoljiv osećaj promašenosti, pa u rano zimsko jutro izađu napolje i ubiju prvog ko im naiđe?
Pitanje je, nema spora, maliciozno jer stotine miliona ljudi različitih doba širom sveta danonoćno prate različite društvene mreže, pa ne idu okolo frustrirani i ubijaju. Ali dogodi se. Tako je N. Đ. (28), iz Požarevca, iz čista mira nasmrt izubadao nožem nepoznatog mladića M. M. (24) iz Čačka na ulici >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u Beogradu, pošto je, kako je procurilo iz istrage, čitav dan proveo na Fejsbuku i Tviteru.
Može se i reći da svako u nekom trenutku pomisli da je bezvredan, i on sam i život koji vodi, pa se u rano zimsko jutro naprosto – ubije. Ne ubije slučajnog prolaznika nego sebe, da prekrati beznađe i bezvrednost.
N. Đ. je, pritom, obrazovan, zaposlen, iz dobro situirane porodice, mereno uobičajenim aršinima bez ozbiljnijih problema u životu, što je dugo obilato pokazivao baš na tim društvenim mrežama, koje su ga potom dovele u stanje besa koji se samo tuđom krvlju stišava. U Beogradu je boravio nakratko u sopstvenom stanu, koji su mu kupili roditelji dok je studirao.
M. M. je bio student sa mnogo planova za život. Obojica, kako svedoče poznanici i roditelji u medijima koji su aktivni u crnoj hronici, dobri momci, ma šta to posle ubistva značilo za žrtvu, a posebno za dželata.
Može se, dabome, pretpostaviti i da se N. Đ. naprosto vadi na privremenu neuračunljivost, a i ništa lakše nego reći za čoveka koji ubije posle nekoliko sati provedenih pred kompjuterom da nije normalan. Ima, napokon, pravo da se brani i lažima, i iluzijama, i klevetama. Makar na račun Fejsbuka i Tvitera iako su socijalne mreže tu da zbliže ljude. Bar tako su zamišljene; da premoste kilometre i godine razdvojenosti, spoje i davno rastavljene i nove ljude, one koji su nekada delili život i one koji slično razmišljaju i dele ista interesovanja. Pa virtuelno druguju. Ako je to drugovanje.
No, sve to nije dovoljno – i besmislenost druženja bez stvarnog života, pa i moguće ludilo izazvano nečim u stvarnom svetu – da pokrije strahotu zločina koji je dva mlada čoveka, njihove porodice i prijatelje zavio u crno. A sve nas bar na trenutak zgrozio i naterao da razmislimo šta je to oko nas što ljude tera na bestijalnost? Zar već nije previše krvi proliveno u besmislenim ratovanjima, zar nije odviše nasilja na ulicama i u kućama, u besmislenim televizijskim programima koje nam proturaju kao zamenu za nekadašnje komšijsko “zavirivanje” u tuđi lonac i tuđi krevet? Zašto nemamo vremena da porazgovaramo s ljudima kad primetimo da se nešto dešava s njima, kako sada tvrdi otac N. Đ.-a? Šta je to postalo toliko asocijalno u nama i oko nas, da jedan mladi čovek bez razloga izbode drugog mladog čoveka?
Uvek je bilo trboseka, reći će neko, nije ovo doba ni bolje ni gore nego prošla, ludaci su vazda uzimali tuđe života frustrirani sopstvenim. Jesu, ali zar to treba da nas teši? Hoćemo li reći “ludaka na doživotnu” i olako zatvoriti još jednu tešku stranicu ili ćemo naći vremena da se pogledamo oči u oči, da pogledamo i sopstvenu decu u oči i pružimo im toplu ruku umesto hladnog kompjuterskog miša?
