Izvor: Blic, 11.Jun.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jegorov put kojim se retko ide
Jegorov put kojim se retko ide
Ukupni i superiorni pobednik 46. Sterijinog pozorja je Vida Ognjenović. U svojoj dosadašnjoj, više nego uspešnoj karijeri, ogledala se dramskom stvaralaštvu, pozorišnoj režiji, literarnom stvaranju i pedagogiji. Upravo se priprema za novu aktivnost - diplomatiju. Na pitanje da li je bila iznenađena nakon saopštenja žirija, koji je odlučio da predstavi 'Jegorov put' dodeli osam nagrada, ona kaže: Ne mogu reći da sam očekivala ovolike >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nagarade. Neke sam očekivala, neke nisam iako sam ljudski, priželjkivala sve. Ipak sam bila zatečena te noći kada smo, kako to obično biva, sedeli u pozorištu u čekali odluke žirija. Kada su počeli da ređaju šta smo sve dobili, pomislila sam da se šale sa mnom.
Ne retko se dešava da na Pozorju jedna predstava, 'oduva' ostale. Da li je to neki znak?
- Dešava se da na Pozorju jedna predstava odskoči u odnosu na ostale. Mislim da je to prirodno. Dobra predstava je inače retka pojava i ne događa se svaki dan. Stoga je normalno da odskoči iznad, da tako kažem, normalno uspešnih predstava. Na isti način na koji i promašaji bivaju veoma vidljivi. Bili ste u takmičarskom 'krugu' sa nekoliko mladih dramskih pisaca. Kako vi gledate na to što oni rade?
- Mislim da je naša škola dramaturgije dobra i da daje dobre osnove za dalji rad. Naravno, to kako će se ti mladi ljudi dalje razvijati, i u kom pravcu, teško je proceniti. Međutim, postoji jedna pojava koju uočavam, a to je da se mladi pisci međusobno podražavaju. Ponekad imam utisak da gledam, odnosno slušam, jedan isti tekst. Ali mislim da je to prosto, pritisak stvarnosti. Mladi ljudi imaju potrebu da na stvarnost odgovaraju porugom, otporom, nekakvom oštrom rečju i to je karateristično za sve tekstove. Ja želim da verujem da će ti mladi pisci izvežbati ruku, i da će postepeno preći sa tih početničkih drama, koje ja zovem vežbom za prste, na malo ozbiljnije teme i značajnije dramske analize svojih motiva. Neki su te savremene drame okarakterisali više kao nacrte drama ili primenjenu dramaturgiju, nego kao dramsku literaturu. Šta mislite o toj tezi?
- Mladi ljudi žarko žele da negde provere to što rade, da vide kako će to glumac izgovoriti, reditelj režirati, kako će neko to videti. Da bi to postigli oni zaista pišu taj primenjeni tekst koji može odmah izaći na scenu i odmah se nekako događati pred njihovim očima. Ja to zovem scenarijem ili tekstom za jednokratnu upotrebu koji se kasnije, naravno, može dorađivati i prerađivati.
Vaše drame, za razliku od preovlađujućeg trenda, karakteriše, kako kažu, ukrštanje istorijskih fakata s realnošću?
- Često me pitaju zašto ne pišem o svom vremenu, o našoj stvarnosti i slično. Odgovaram da pisac ne može pisati o drugom vremenu. Pisac uvek piše o svom vremenu, odnosno vreme koje on poznaje i živi uvek se odslikava u njegovom pisanju, makar i pismo pisao. Pisci međutim uzimaju različite podatke za svoj rad. Jedni ih vide u prolazu na autobuskoj stanici, drugi u svom životu, neki opet u literaturi. U potrazi za motivima ja se često obraćam istorijskom diskursu. Priču o ruskom kaluđeru za'Jegorov put' našla sam u nekoj knjizi o Budvi. Bila je to vrla kratka napomena da je u taj kraj došao ruski plemić koji se zamonašio i zavetovao na ćutanje i za to vreme sagradio put od mora do manastira Duljevo. I ta istorijska činjenica me ne bi toliko fascinirla da nisam svoji očima videla taj put. Onda sam, pošto ne volim proizvoljnost i plašim ih se, istražila okolnosti da bih mogla da nadgradim tu priču u kojoj mi se čini da postoji jedan savremeni problem. A to je razmimoilaženje između onoga što činimo i onoga što govorimo. Naša publika, čak i ona profesionalna, kao da i dalje od pisca očekuje da objasni kakva je to stvarnost kojom se bavi?
- Bilo je neko vreme kada su pisci, kao inženjeri ljudskih duša, prepisivali stvarnost i objašnjavali je svojim manje pismenim susedima i čitaocima, i tako vršili propagandu i druge misije. Ja, naravno, smatram da pisac nije reporter. Verujem, i ne samo ja, da će takvih pitanja biti sve manje. Da li ćete raditi još nešto u pozorištu pre odlaska u Norvešku na novu, ambasadorsku dužnost?
- Diplomska predstava mojih studenata koja se zove 'Viza' planirana je za 15. jun u Beogradskom dramskom pozorištu. Reč je o mom komadu koji sam njim posvetila. I slučajno se zove 'Viza'?
- Nije slučajno, jer govori o odlasku mladih ljudi iz zemlje, što je naš veliki savremeni problem. Istovremeno bi trebalo da predam rukopis nove zbirke priča i očekujem da će me izdavač, kada ovo pričita, odmah početi pitati kada ću ga završiti. Da li činjenica - da ste zajedno sa nekoliko kolega pisaca, bili 'primećeni' kada se odlučivalo o našim predstavnicima u svetu - predstavlja neki dobar signal za budućnost?
- Ne bih pristala na to da moja ličnost bude kriterijum za bilo kakvu politiku i ni za kakvu političku odluku. Na to sam pristala zato što smatram da je Norveška jedna divna zemlja, sa kojom treba produbiti kontakt koji inače već postoji. To je zemlja koja se prema nama uvek lepo odnosila, i taj odnos zaslužuje svaku pažnju. Eto zato sam prihvatila to mesto, inače moja politička misija ne obećava mnogo. Pošto ste diplomatski odgovorili na pitanje u vezi sa spoljnom politikom, možete li prokomentarisati ono koje se tiče odnosa Crne Gore, u kojoj je Jegor gradio put, i Srbije u kojoj je ovenčan pozorišnom slavom?
- Smatram da su svi razlozi za odvajanje kao i oni za ostajanje u zajedničkoj državi snažno ispolitizovani. Kao kada se sukobe dve električne struje koje varniče, dva violentna dela jedne celine koji se po mom mišljenju nalaze u kvazi sukobu. Želim da verujem da je reč o političkom sukobu, a kao što znamo sukobi te vrste su prolazni i kad se ljudi osveste od tog, moram na žalost reći, nacionalnog pijanstva, mi ćemo početi ponovo da razmišljamo o nekoj humanijoj potrebi. Željko Jovanović
