Izvor: Politika, 17.Dec.2012, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedino noću vidim ko sam
Najjači sam kad sam ponizan pred lepotom. Kad sam njen sluga
Noć, sa jednim skalpelom, nekoliko olovaka i listom papira, sjajna je stvar! – piše Jan Fabr. Potom dopisuje: „Crtam đavolovom rukom, a kad se đavo umori i ukoči, anđeo preuzme posao (razlika se ne vidi).” Pa dodaje: „Posle ekstaze dolazi jasnost (nadam se).” Čovek za kojeg inostrane kolege kažu da ga ima bukvalno svuda, stigao je da dođe i u Beograd. Doduše, samo na jedan dan i zbog promocije izdanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svog „Noćnog dnevnika” (period od 1978. do 1984. godine) upravo objavljenog na srpskom jeziku (Kulturni centar Beograda). Reditelj, koreograf, vizuelni stvaralac, pisac – umetnik sa velikim „u”.
Rođen u Antverpenu 1958, gde živi i danas, tokom više od dvadeset pet godina Fabr je gradio prepoznatljiv profil osobe koja svojom umetnošću provocira. Drzak je, neposredan, uvek usredsređen. Njegovi radovi izlagani su na najznačajnijim međunarodnim izložbama: Venecijansko bijenale, Dokumenta u Kaselu, Bijenale u Sao Paolu… Umetnički objekat pod naslovom „Sam svoj pokret”, urađen u plavom mastilu, na bezolovnom kristalnom staklu, 2011. godine poklonio je Oktobarskom salonu. Ovaj njegov potez inicirao je, potom, formiranje kolekcije salona kao i edicije koja nosi naziv njegovog rada. Red je da time počne ovaj razgovor.
Prvo objavljeno izdanje edicije upravo je deo Vaših dnevničkih zapisa. Jedan gest pokrenuo je mnogo energije...
Nisam ni pretpostavljao da će moj poklon dovesti do svega što pominjete. Mnogo su mi drage divne dame iz Kulturnog centra Beograda i kad su me zamolile da doniram taj svoj rad, nisam mogao da odbijem. Napravio sam kopiju originala i ona je sad deo kolekcije koja će vremenom, nadam se, rasti. Štampanje svojih dnevnika još sam manje očekivao. U vreme kada je Maribor bio kulturna prestonica Evrope, knjiga je tamo izašla na slovenačkom, iste dame su je videle i rešile da je izdaju i na vašem jeziku. I eto me ponovo kod vas.
Vašim zgusnutim, jezgrovitim mislima zajedničko je jedno – vreme nastanka. Noć. Priznajete da samo noću vidite ko ste. Na samom početku pišete: „Noć mi pripada. U njoj crtam sve svoje fantazme. Moja noć je prostor bez tabua.” Gde prestaje nesanica a počinje umetnost?
Moja umetnost je moja nesanica i obrnuto. Noćno crtanje i pisanje neka su vrsta leka za mene. Jer, ja zaista patim od nesanice i to je, izgleda, genetski. Od iste stvari patila je i moja majka. Kada sam bio izuzetno mlad, skoro dečak, doktori su mi prepisivali užasno mnogo lekova za smirenje i ja sam ih pio. Jedan prijatelj u jednom trenutku mi je rekao da prestanem sa tim i da počnem da pišem noću, da bi to moglo da pomogne. I pomoglo je. To je sada sastavni deo mene. To me čini zdravim, to je osnova svega što radim. Kad crtam, onda i pišem, kad pišem, obavezno crtam, tek posle nastaju skulpture, instalacije, pozorišni tekstovi.
Bavite se stvaranjem, umetnošću, gradovima – Antverpenom, Njujorkom, Parizom, nastupom na našem Bitefu 1984. Beležite neke istine koje čine vaš život, uspehe, neuspehe. Otkud potreba da se i na ovaj način otkrijete publici?
Izdavač koji u Holandiji objavljuje moja dela za pozorište došao je, pre nekoliko godina, do zaključka da bi moji dnevnici mogli da budu vrlo korisni mladim umetnicima, pošto je njihova suština zapravo umetnost sama. Fokus je na mojim refleksijama o slikarstvu, pozorištu, plesu... I kreativnom mišljenju. Ima i privatnosti, ali dozirano. Dosta toga smo cenzurisali, na primer neke moje seksualne ludorije, pikantne delove privatnog života. Sve dame iz priče još uvek su žive pa to nikako ne bi bilo zgodno...
Govorite i o prosečnosti, o lenjosti duha. Čini se da je današnjica posebno pogodno vreme za sve one kojima prosečnost godi.
Umetnik uvek donosi neke izbore ali nikada ne bi trebalo da pravi kompromise. Jer kompromis vodi u prosečnost. Tako je i u privatnom životu. Bilo uvek, pa je i danas. Mada, za mene tu nema razlike. Uvek mi je bilo čudno što ljudi misle da postoji privatni i umetnički život. Biti čovek i biti umetnik jedinstvo je koje postoji u svakoj sekundi mog života.
Ako je umetnost, kako kažete, zavisnost, dok svaka granica u sebi sadrži poziv da je prekoračimo, kako umetnik zadržava neophodnu dozu lucidnosti?
Kreativnost je za mene lucidnost. To je vazduh koji dišem. Sebe doživljavam kao neku vrtu savremenog mistika. Ne stajem nimalo za dvadeset četiri sata. Kao izuzetno dobar džez muzičar koji ne može da živi bez svog instrumenta. Ljudi kao Djuk Elington ili Kaunt Bejzi, koji bi po celu noć svirali uz nekoliko flaša viskija, uz odabrano društvo, da bi već ujutro aranžirali za orkestar. To možete posmatrati i tako.
Domaća javnost pamti Vas po predstavama, po vizuelnoj umetnosti, od sad će i po knjigama. Gde leži Vaša najveća snaga?
Najjači sam kad sam ponizan pred lepotom. Kad sam njen sluga.
Devetog maja 1978. zabeležili ste: „Želim da do smrti sačuvam duh deteta.” Da li i danas, nekoliko decenija kasnije, mislite isto?
Znate, potreban je ceo jedan život da biste postali mlad umetnik! (smeh)
Verujem, na kraju, da će u smiraj dana koji ste proveli u našem gradu nastati još jedan Vaš zapis.
Verujem i ja. Duga je noć.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 17.12.2012.
