Izvor: Blic, 23.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja veoma gajim svoje neznanje
Ja veoma gajim svoje neznanje
U Beogradu ga nije bilo pet godina ('Nisam imao šta da pokažem, a ne mislim da se više uključujem u estradu, najpre zbog toga što muzika koju pišem ne zaslužuje tu estradnu vrstu pažnje'), po Evropi hara već nekoliko godina ('Ispalo je da ih zanima ta moja zamisao savremene muzike koja dolazi odavde'), radi svakodnevno po osam sati ('Ne čekam zalazak sunca da bi mi došlo i da onda sjednem za klavir'), i to paralelno na nekoliko projekata, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jer mu ide dobro ('Radio sam u životu jako malo, zbog toga sam ostao svjež'). I dogurao je do ideala: da za pare radi ono što bi radio džabe.
Goran Bregović je primio ekipu 'Blica' i svojoj kući, posluženi smo 'glenfidičom' starim 25 godina, premda naš domaćin na koncertima voli da popije čašicu-dve 'džek danijelsa' koji mu, po ugovoru, obezbeđuje organizator. Kafu, pristavljenu na početku razgovora, nismo popili jer je voda savrela. Pomenuli ste savremenu muziku koja dolazi odavde...
- To je neka mala muzika koja je na ivici savremene muzike, barem kako je ja zamišljam, koja ide odavde. Ona po prirodi stvari mora biti jako zalijepljena za neku tradiciju koju nekako pokušavam da uklopim u tu kompleksnu strukturu modernog svijeta. Tako da su i moja stara i nova ploča zapravo nešto između toga, nešto između posve jednostavnih formi pesmičuljaka koje su u stvari namjenjene svadbama i sahranama i strukture koju podrazumeva simfonijski orkestar. Ja, dakle, mislim da je savremena muzika nekako smještena između te dvije posve nepomirljive stvari. Nekad ste, tako ste barem govorili, morali imati 'razlog za pesmu'. Da li vam je i danas potreban taj razlog, ili ste dovoljno izveštili da vam i spekulacija može biti inspiracija?
- Objektivno, ja radim jedno te isto cijeli život. Samo što je to, kad sam bio mlad, ličilo na rokenerol, a danas ne liči. Dakle, ja sam i ranije radio te jednostavni stvari, pokušavao da se bude moderan i da se spada u savremeno vrijeme. Ono što je, objektivno, tada valjalo bilo je samo ono inicirano folklorom; kad stavite danas na tas opus 'Dugmeta', ono što objektivno valja jeste bilo samo to. To isto radim i danas, samo što danas imam pedset godina i ne mogu više da pišem samo zato da bih se dopadao djevojčicama. Tako da danas kao i sav normalan svijet od pedeset godina radim osam sati na dan. I ne razmišljam o inspiraciji ili o razlogu za pjesmu, ne čekam zalazak sunca da bi mi došlo i da onda sjednem za klavir. Kao što centarfor mora stalno biti oko šesnaesterca, tako i ja osam sati dnevno moram biti na raspologanju nekoj muzi. U to vjerujem. Ne vrjerujem da mi nešto mnogo izmišljamo, mi smo uglavnom neki istrument kroz koji te muze govore. I uopšte ne vjerujem da je predviđeno da čovjek mnogo izmišlja. U čitavoj istoriji civilizacije postoji samo par ljudi koji su napravili zaista velike korake. Uglavnom svi mi - od automehaničara do krojača, od profesora do arhitekte, od slikara do komjuteriste - pravimo neke male korake i ostavljamo male tragove, jer je to tako predviđeno i to je posao čovjeka na ovom svijetu.
Živite nomadski. Imate porodicu, tri ćerke i unuče. Može li se tako bez ikakve štete?
- Tako smo navikli. Ja sam moju ženu upoznao kada je imala 15 godina, a ja sam imao 26-27. I mi nikad nismo mnogo stanovali zajedno. Ja nikad ni skim nisam mnogo stanovao. Od 15. godine živim sam i nisam navikao da stanujem. I mislim da stanovanje s nekim ne koristi ničemu. Mislim da je smisao veze između muškaraca i žena da imaju djete. Moja porodica je tako navikla - da imamo porodične sastanke. Mislite li da takav način nimalo ne smeta, recimo, pravilnom odrastanju vaših ćerki?
- Moje ćerke nemaju problem s ocem. Drugo je kad djeca imaju problem s ocem, roditeljima. Moje djete bi bilo u šoku kad bi čulo roditeljsku svađu. Neka djeca imaju oca mornara ili trgovačkog putnika. Ja sam otac kompozitor. Ljudi se realiziraju na različite načine, ne vole se svi ljudi na isti način. Sadržaj vam je važniji od forme?
- Neuporedivo. Radite li po čvrstom planu?
- Nikad ne znam unaprijed ništa, čak i gajim svoje neznanje. Uglavnom sam okružen asistentima koji znaju više od mene. Sve što ja ne znam oni znaju. I mislim da mi samo smeta i ono što znam. Kakva je onda vaša uloga?
- Pa, eto neko mora biti lagan u hodu. To je kao da pitaš trapezistu da li mu je teško da izvodi vježbe na trapezu. Nije mu teško, iako se svima drugima čini da je veoma teško. Mislite li za sebe da ste daroviti?
- Ne znam; možda bi se moglo reći da imam nekog dara, jer ništa drugo u životu nisam radio, osim što sam svirao i komponovao. Postoji li nešto zbog čega imate tugu, jer to niste uradili a mnogo ste želeli?
- Ništa što bi išlo u pravcu uspjeha, jedino bih volio da me još sledećih par godina drži koncentracija, jer sad sam u dobroj fazi. Zadnja ploča mi je bolja od prethodne, i uopšte mislim da mi jako dobro ide u poslijednjih par godina. Ja ne gubim vrijeme, ne prihvatam ništa što izlazi izvan okvira lokalnog balkanskog kompozitora, kako ja inače sebe zamišljam. A najviše volim da radim narudžbe. Ako se od mene traži da radim kao kompozitor opšte prakse, to više ne prihvatam. Dakle, ja sam kompozitor sa Balkana, i samo to me interesuje. Kako je to raditi po narudžbini? Ne upućuje li to samo i isključivo na vaše zanatsko umeće?
- Pa, najznačajnija djela u istoriji umjetnosti su urađena po narudžbini. Vjenčao sam se u našoj ambasadi u Parizu i tamo nam je čitan onaj čuveni tekst Duška Radovića. Kasnije sam saznao da je i taj tekst naručen od opštine Stari grad. Stiče utisak da ste uvek striktno kontrolisali svoju karijeru, te da se zapravo stalno bavite, produbljujući je, jednom temom.
- Iskreno govoreći, nisam. Ali kako me je bog sretnog rodio, i kako sam tako nekako i živio, ispadalo je da je tako. Da sam u svakom trenutku znao šta radim. Objektivno, ono što sam radio na početku, radim i danas. U tom smislu bi se moglo reći da se bavim jednom temom.
Bio sam prinuđen da počnem po drugi put. Prvi put u životu sam bio u panici, prvi put sam se našao bez para, u emigraciji. Bio sam bogat relativno rano, tako da nikad nisam bio u panici. I zbog toga sam prvih par godina novog početka prihvatao sve poslove - pisao sam muziku za reklamne spotove - za parfeme, margarin, ulje, cigarete... U tri godine, negde tamo od ‘91. uradio sam muziku za valjda 20 filmova. Dakle, radio sam nešto što danas ne prihvatam ni u snu. I ponovo došao u elegantnu poziciju da radim za pare i ono što bih radio džaba. Danas živim mirno i ništa, baš ništa ne radim zbog para. Možda samo izgleda da sam znao da će sve baš ovako ispasti i da me hepiend prosto čeka. A nisam. Da li ste bili nekorektni prema saradnicima?
- Bez obzira koliko se ja trudio da budem prijatan, znam da ima ljudi koji me vide kao protivnika. Vidite, sve što ljudima izgleda teško i komlikovano, meni je jednostavno i lako. Neko to može da prihvati, i sa mnom ide dalje, a nekome je to problem. Ako sam nekad imao problema, imao sam ih samo zbog toga. Ja sam inače neagresivne prirode i imam blagu narav. Da li ste ikad nekog poslali, osim u pesmi, u materinu?
- Nikad nikoga. I vjerovatno da oni ljudi koji imaju potrebu da prave vatrene, vehementne odnose u kojima se prijateljstva na taj način prazne, imaju problem sa mnom. Imao sam uspjeha više nego što je objektivno predviđeno za jednog čovjeka i svjestan sam da to nekima može biti problem. Ali to nije moj problem. Raško Kovačević
