Izvor: Blic, 09.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja sam svoju Pandorinu kutiju otvorio
Ja sam svoju Pandorinu kutiju otvorio
Premijera predstave 'Pandorina kutija' zakazana je za 18. januar u Beogradskom dramskom pozorištu. Reč je o najnovijem komadu Gorana Markovića koji, kako kaže, prvi put sam režira svoj tekst. U predstavi igraju Bogdan Diklić, Mirjana Karanović, Dragan Petrović i Rade Marković, dok autorski tim čine scenograf Miodrag Tabački, kostimograf Jelena Nikolić i kompozitor Zoran Simjanović. Na pitanje - da li se slaže sa konstatacijom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da je tema njegove najnovije drame otvaranje policijskih dosijea, ali i susret njegovih junaka sa svojom prošlošću, Goran Marković odgovara: 'I još po nešto. Prethodne dve stvari koje ste pomenuli plivaju, da se tako izrazim, po površini. Ali u dubini ima još koječega. Mislim da je besmisleno da to prepričavam i unapred najavljujem. Postoji takođe opasnost da sve to i neće isplivati... Jer, pozorište je prilično nepredvidiva stvar, pa ne bih da pravim račun bez krčmara.'
U kojoj meri je ova tema, 'danas i ovde', od opšteg društvenog ineteresa?
- Društveni interes me ne zanima. Pravim ovu stvar za svoju dušu; interes je, dakle, privatni. Tema, o kojoj ste ponešto rekli, tipična je za istočnoevropski pejzaž i prisutna je kako u Istočnoj Nemačkoj, tako u Češkoj ili Jugoslaviji. Ta stvar se, naime, upravo odvija u svim društvima 'u tranziciji'. Ali, kada bi sve ostalo na nivou društvene pojave, to ne bi bilo dovoljno za dramsko štivo. Za nekakav novinski feljton da, ali za pozorišnu predstavu ne. Zato celu stvar smatram povodom za nešto drugo. Za šta, to bi trebalo da otkrijete sami. Od kakvog je ona (posledičnog) značaja za vaše junake, odnosno za svakog od nas pojedinačno, bez obzira na to imamo li ili ne svoj dosije?
- Ne od suštinskog. Nijedan dosije nam neće reći o nama samima, ništa što ranije nismo znali. Ali sama činjenica da uranjamo u sve to može biti veoma opasna. Zamislite mali, kućni aparat za ultrazvuk kojim biste u svakom trenutku mogli posmatrati promene u vašem organizmu. Mislite da bi vas to usrećilo? I da biste suštinski mogli sebi da pomognete? Šta se sve pojavilo ili ukazalo nakon podizanja poklopca? Šta ste vi kao reditelj ugledali tokom proba?
- Ja sam svoju Pandorinu kutiju otvorio kada sam se odlučio da sam režiram svoj komad. Do sada sam imao mnogo više poverenja u proverene pozorišne reditelje. Ovoga puta sam, međutim, pomislio da bi sam komad možda mogao da dobije time što ću pisanje nastaviti u toku rada na njegovoj realizaciji. Pogotovu što sam dobio priliku da radim sa sjajnim glumcima, ljudima koji su o celoj stvari znali isto koliko i ja, pa su mogli ravnopravno sa mnom da menjaju prvobitni tekst. Kada pogledam prvu i ovu, konačnu verziju komada, ne mogu da se otmem utisku kako su one prilično različite, ali u isto vreme i veoma slične. Čudno, stvarno. Toliko toga smo promenili, ali suštinu nismo takli. To je najlepše u ovom poslu i teško da se nekome sa strane može objasniti.
Na koji način se vaš komad odnosi prema ovom, 'vrućem problemu'?
Koja je to stilska odrednica koja je bila u stanju da obuhvati krug tema kojima se bavite? - Žanrovski, komad bi mogao da se svrsta u psihološku dramu. Ali ima i rešavanja zagonetki, što će celu stvar približiti i trileru. Atmosfera je kafkijanska, a rediteljska rešenja minimalistička, rekao bih filmska. Kako će sve to delovati ostaje da se vidi, a na vama je da procenite da li ima smisla ili ne. Imate li vi svoj dosije i da li biste ga prelistali, ili ste to već učinili?
- Uzmimo da je to pitanje isuviše lično i da sam na njega dao neku vrstu odgovora ovim komadom. U Beogradu je nedavno boravio producent vašeg filma 'Srbija godine nulte' Bernar Anri Levi i ta poseta je izazvala veliku pažnju javnosti. Kako vi gledate na samu pažnju?
- Njegova pojava ovde je mnoge razdražila što samo po sebi predstavlja poruku. Šta je to što nas kod njega toliko uzbuđuje? Laž? Istina? Uzmimo da on pledira da bude neka vrsta ogledala, a da mi nalazimo da je to ogledalo do te mere iskrivljeno da o nama daje potpuno pogrešnu, sasvim nerealnu sliku. I ja tako mislim. Ali problem je što u okolini ne vidim ni jedno drugo ogledalo. I što to nije slučajno. Kao da svi sistematski izbegavamo suočenje sa sopstvenim likom. I odjednom nalećemo na to iskrivljeno ogledalo, koje kao da je u naše kupatilo zalutalo iz nekog luna-parka. Šta vidimo? Da, nešto neprihvatljivo. Ali gde je naša prihvatljiva slika?
Leviju su postavljena neka pitanja, poput onog o njegovoj konkretnoj (medijskoj) ulozi tokom rata u Bosni. Šta mislite o pitanjima i njegovim odgovorima? Da li je i to bilo otvaranje neke kutije? Kako ste vi lično videli tu tribinu u 'Reksu' i njen tok?
- Ceo taj susret pretvoren je dijalog gluvih. Ne zna se šta je bilo gore. Da li glupa pitanja ili bezlični, rutinski odgovori. Mislim da je nešto ipak ispalo dobro. Po prvi put sam u nas prisustvovao skupu na kome su suprotstavljeni sasvim različiti, nepomirljivi stavovi, a da se sve završilo mirno, bez tuče. Na neki način, iako je celo veče u suštini bilo besmisleno, počeo je dijalog. A u ovim krajevima toga nije bilo odavno. Od pre komunizma… Kako vi ocenjujete Levijev film?
- Ja pravim umetničke filmove, a 'Bosna' je politički pamflet. Nemam o tome šta da kažem. Da li se slažete sa Levijevim stavom koji je odlazeći izneo - da je ovo i dalje nedemokratsko društvo?
- Ne. Ovo je društvo koje postaje demokratsko, a to je dug i neizvestan put na kome nam treba ohrabrenja, a ne deljenja lekcija. Ali, ja se sa Levijem nisam slagao oko mnogih stvari, a opet smo zajedno napravili 'Srbiju nulte godine'. On se kao producent uopšte nije mešao u moj posao, niti mi naturao svoje političke stavove. Ja to smatram velikim civilizacijskim dostignućem i zato tog čoveka, uprkos svemu, veoma cenim. Željko Jovanović
