Izvor: Blic, 21.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iznenadila me je Leticija Kasta
Iznenadila me je Leticija Kasta
Francuski glumac Čarls Berling (1958), čija je majka Engleskinja, na pozorišnoj sceni prisutan je od svoje petnaeste godine. Nakon formalnog glumačkog obrazovanja stečenog na Akademiji scenskih umetnosti u Briselu, Berling je započeo karijeru po provincijskim pozorištima. Najreprezentativnija je bila njegova saradnja sa Žan-Luj Martinelijem u Strazburu, kada je igrao u pozorišnim komadima nastalim prema filmovima Žana Estaša i Koltesovom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Robertu Cuku'. Tek sredinom devedesetih godina počeo je da se pojavljuje u filmovima. Igrao je sa Emanuel Bear u Soteovom filmu 'Neli i gospodin Arno', Patrika Lekonta 'Dvorske spletke' i u dva filma Raula Ruiza ('Sin dve majke', sa Izabel Iper, i 'Divlje duše', sa Leticijom Kastom) koji su prikazivani i u našim bioskopima.
'Raditi sa Raulom Ruizom znači biti pod kontrolom čarobnjaka. Nikad ne pitam kakva je i koliko je uloga ukoliko me Raul pozove. Tako je i sa velikim zvezdama. Džon Malkovič je radio sa njim na filmu koji je bio ekranizacija romana Marsela Prusta ‘Divlje duše’. Sve vreme je govorio na francuskom, iako to nije njegov maternji jezik', kaže Čarls Berling. U čemu je tajna privlačnosti filmova Raula Ruisa?
- U tome što više nema takvih filmskih opsenara. On je jedan od poslednjih. Njemu nije važno koliki je budžet njegovog filma, da li će on biti gledan ili ne. On ide za svojom vizijom - i oni koji rade sa njim, a posebno glumci, zbog toga mu veruju. Odlazio sam na snimanja 'Divljih duša' i onda kada nisam imao nikakvu obavezu na setu. Samo bih gledao neverovatne putanje kamere kojom Ruiz pravi čaroliju. Jednom je postavio točkiće ispod sveća i pomerao sveće. Dobio je neverovatan efekat. Kamera je sve vreme bila statična, ali se na monitoru sticala iluzija da je prizor statičan, a da se iluzija pokreta dobija iz mobilne kamere.
Kakva je bila vaša saradnja sa Leticijom Kastom?
- Ona me je prilično iznenadila. Svi su je znali kao manekenku i glumicu iz filma 'Asteriks i Obeliks'. Iako je imala malo glumačkog iskustva, odlično se snašla u ovoj zahtevnoj ulozi. I vi ste se okušali kao reditelj. Možete li nam nešto reći o tim filmovima?
- To su produkcijski nepretenciozni filmovi. Uradio sam tri dokumentarna filma o sidi. Da li su ti filmovi rađeni za neku fondaciju?
- Ne. I u Francuskoj je pisanje predloga i čekanje na pomoć državnih ili privatnih fondacija toliko birokratizovano, da nisam imao vremena da se bavim time. To su skromni budžeti i svaki od tih filmova je koštao oko 5.000 dolara. Finansirao sam ih iz svog džepa. Važno mi je bilo da svi ljudi koji su angažovani za pravljenje tih filmova budu i plaćeni. Osećao sam moralnu obavezu da uradim nešto povodom te teme, a ne da se pravim kao da to ne postoji. Vaša reputacija je prvenstveno bila vezana za pozorište?
- Tako je. Mene su najpre tretirali kao nekoga ko se bavi of-pozorištem, ali su ti komadi imali velikog uspeha i dugo su igrani. Međutim, i ti pozorišni komadi su na neki način bili vezani za film. Do ruku mi je došao scenario filma Žana Estaša 'Majka i kurva' koji je sredinom sedamdesetih godina izazvao dosta kontroverzi. Iako nije bio pisan za pozorište, taj tekst je adaptirao Žan-Luj Martineli i on je na sceni dobio novi život. Slična stvar se dogodila i sa scenarijem za Fazbinderov film 'Trinaest meseci u godini'. I od njega je nastao pozorišni komad u kome sam igrao. Uspeh na filmu postigli ste ulogom u filmu Patrika Lekonta 'Dvorske spletke'. Da li je ta afirmacija za vas možda stigla prekasno, budući da ste već bili u glumački zrelim godinama?
- Slučajno sam sreo Lekonta u vreme kada je pripremao film 'Dvorske spletke' i on me pitao kojeg mlađeg glumca bih mu preporučio za ulogu u tom filmu. Ali, u tom razgovoru on se predomislio i odlučio da ulogu ponudi meni, promeni scenario i godine glavnog junaka prilagodi mojim. Mladić, koji dođe na dvor i poremeti ustaljeni red i nije nešto neobično, ali kada se to dogodi nekom ko je na pragu srednjih godina, onda sve ima posebnu težinu. Šarm, kojim mora da se služi da bi stigao do Luja XVI, mora da bude u funkciji njegovog cilja - da pomogne seljacima za koje aristokrate nisu baš mnogo marile. Ranije ste bilo isključivo pozorišni glumac, a sada uglavnom igrate na filmu. Koji od ta dva medija vam više odgovara?
- Gluma je uvek ista stvar. Ne razlikuju se putevi dolaska do kreacije. Jedino je važno da se ostvari dobra komunikacija s rediteljem, da indikacije posluže kao dobar putokaz, a o tome kako će na kraju da izgleda taj lik - to uvek zavisi od glumca. Saša Radojević
