Izvor: Blic, 13.Feb.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubiti meru znači naći nesreću
Izgubiti meru znači naći nesreću
Za čoveka koji ima veliki zbir godina kao ja gotovo da je nepristojno i očekivati, a kamoli dobiti nagradu – rekao je Danilo Nikolić, ovogodišnji laureat prestižne književne nagrade 'Meša Selimović' za roman 'Jesenja svila', u izdanju 'Narodne knjige', na početku razgovora za 'Blic'. Reč je o piscu rođenom 1926. godine u Splitu, koji je detinjstvo i mladost proveo u Metohiji, što će kasnije dugo biti njegova gotovo opsesivna tema. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Prvu knjigu pripovedaka 'Male poruke' objavio je još 1957, a dobitnik je brojnih nagrada - 'Bora Stanković', 'Branko Ćopić', 'Ivo Andrić', Ninove nagrade za roman godine... Sada je u svoju zbirku priznanja uvrstio i 'Mešu Selimovića', nagradu koju su prethodnih godina dobili Milorad Pavić, Slobodan Selenić, Svetlana Velmar-Janković, Radoslav Petković, Radovan Beli Marković i drugi ugledni pisci.
Govoreći još o činjenici da je dobitnik ovog priznanja, o kome odlučuje veliki jugoslovenski žiri a dodeljuju ga 'Večernje novosti' i Udruženje knjižara i izdavača Jugoslavije, Nikolić navodi da je Mešu Selimovića i poznavao i voleo.
'I Andrića sam znao, i Branka Ćopića, a dobio sam priznanja koja nose njihova imena. Tada se čovek drugačije oseća nego, na primer, u slučaju Bore Stankovića, koga, naravno, nisam lično poznavao. Meša je bio izuzetno delikatan, smiren, mudar, čovek koji je nosio neku iskonsku patnju što ovaj svet nije nešto bolji, što se svet ne drži božijih zapovesti, što hrli za materijalnim vrednostima. Nisam ja protiv tih dobara, nego govorim o meri. Imati toliko, toliko grabiti, tolike kuće, bazeni i ko zna šta sve... pa, pobogu! Treba samo otvoriti u novinama stranicu sa čituljama i uvideti da se ne nosi ništa na onaj svet. Jedino se ima malo više para za taj prostor u novinama, što je takođe neukusno ne samo sa mog, starinskog, nego i sa ljudskog stanovišta. Kada čovek dobije nagradu, on mora na neki način biti uznemiren. Na koji način ste vi uznemireni?
- Čovek je u nekom, nazovimo ga nenormalnom stanju. Teško mi je da govorim jer će ljudi pomisliti da se poredim sa Mešom, ali ima nešto što ja negujem na isti onaj način na koji je on to radio. Recimo, ta jednostavnost u rečenici ili ta iskonska tuga. Nije li i 'Jesenja svila' roman i o tugama?
- Tu se povezala, na neki viši način, tema izgnanstva i tema ljubavi. Nije samo reč o tom izgnanstvu iz prostora, iz zavičaja, što postaje sudbina mnogih u svetu, ne samo nas u Jugoslaviji. Moram, uzgred, reći da sam se namučio oko završne scene u kojoj se dvoje rastaju.
Šta vas je namučilo?
- Da izbegnem rastanke kao u serijama ili u drugim romanima, da se ne rastaju na očekivan ili uobičajen način. Kažu ljudi da sam uspeo. E, ta iskonska tuga dobija neka nova obeležja, nove dimenzije s obzirom na sve što se događalo u ovoj zemlji i među ovim narodima. Recimo, da sam u ono vreme kada sam bio mlad pisao o junaku koji je krenuo na Novi Zeland, to bi bila čista konstrukcija. Nažalost, danas je to stvarnost! I lično imam blisku rodbinu koja je raseljena, više od pedeset lica. Kao što znate, ja o tome ne pišem, ali je to kao podvodna struja negde prisutno u meni, pa nužno i u mojim romanima. Mislite li da su danas ljudi nekako ogrubeli ili navikli na rastanke pa im oni lakše padaju?
- Rastaju se oni koji se vole u muško–ženskom, odnosno mladalačkom smislu, ali rastaju se i oni koji potiču jedni od drugih, roditelji od dece, braća, prijatelji... Ogrubelo se od mnogo čega drugog; nego možda se rastanci danas, da kažemo, lakše realizuju. Jednostavno, odu uprkos patnji roditelja ili dece zbog nekog takozvanog boljeg života. A pitanje je koliko je to bolji život. Da ne govorimo o rastancima pod prisilom. To je tek strašno. Vi ste detinjstvo i ranu mladost provelu u Metohiji, što je izvesno vreme bila vaša opsesivna tema. Kako danas gledate na zbivanja na tom području?
- Od te moje, zaista opsesivne teme, ja sam se udaljavao. Bilo je nužno da joj se na neki način vratim, da napravim taj kompozicioni obruč. To je, dakle, tema sa kojom sam počeo, a, evo, i završio. Što se tiče aktuelne situacije, stvarno ne znam... Zapetljalo se to sve mnogo. Zapetljava se, ili možda otpetljava, preko Haga i ovih naših organa koji nešto pokušavaju da urade. Imamo i tu svetsku situaciju. Možete slobodno napisati: poludela je ta Amerika! Sad još više. Sad kao sa nekim razlogom. Znate, teško je ranjen jedan kolos. To mora da utiče na sve. Može se ovo tumačiti na razne načine. Koje? Kakve?
- U smislu kome pripadaš. Ja ne pripadam nikome, pripadam ovom narodu i ovoj književnosti. Ne znam kako će se ovo raspetljati. Vi znate šta sam ja napisao 1971. godine, citirali ste to, da će biti potreban pasoš da se ode na Kosovo i Metohiju. A da završim nečim što je ironično, pakosno, pomalo i humorno. Postoje dokumenti da su Šiptari, odnosno Arnauti, kako su se tada zvali, na Božić unosili badnjake i prostirali slamu. Podaci su iz knjige dr Jefta Dedijera 'Kosovska stara Srbija' koju je, čini mi se, objavila Srpska književna zadruga. Sve vam to govorim jer se njihovo srpsko poreklo vidi i danas u njihovoj skupštini, u njihovim političkim prepirkama i razmiricama. Apsolutno su poreklom Srbi! Tatjana Njezić
