Izvor: Politika, 06.Apr.2012, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija i priča
Onoga trenutka kada se priča pojavi u obliku literature, pozorišnog komada ili filma, ona prestaje da pripada njenom autoru i postaje vlasništvo onih koji je nisu stvorili – publike
Kada je 1954. čuveni kritičar i direktor Francuske kinoteke Henri Langlois (Anri Langloa) vozom stigao u Beograd, na peronu ga je sačekao kolega iz Jugoslovenske kinoteke Milenko Karanović. Na njegovo iznenađenje, Francuz mu je saopštio kako pre odlaska u hotel obavezno želi da poseti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << grob Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin i da tamo položi cveće.Karanović je bio zbunjen jer nije bio siguran da li grob uopšte postoji a još manje gde bi mogao da se nalazi. Upitao je gosta zašto mu se toliko žuri. „Parce que c'est la plus belle histoire de ma jeunesse“ (Zato što je to najlepša priča moje mladosti) – odgovorio je Langloa.
U francuskom jeziku reč histoire ima više značenja. Od onoga što na srpskom podrazumevamo pod pojmom ISTORIJA, preko nečega što sa prošlošću nema veze i odnosi se na DOGAĐAJ koji još uvek traje, pa do zbivanja koji čine PRIČU. Ovo poslednje nema mnogo zajedničkog sa prvim, čak je u nekom smislu i kontradiktorno. Istorija je nauka i teži da objektivno zabeleži događaje koji su se stvarno odigrali,a priča je izmišljotina koja, naprotiv, iako ponekad liči na stvarnost, sa događajima i ljudima koji ih pokreću rukuje potpuno proizvoljno.
Nekoliko puta sam prekršio ovo pravilo i, konstruišući priču, kao model za pojedine likove uzeo postojeće ljude. Prekopirao sam ih, što se kaže. Umesto da maštam o svome junaku, ja sam iz svoga okruženja izabrao pravu ličnost i preslikao je. Nedostatak mašte, lenjost? Ne. Jednostavno, činilo mi se da je život ponekad mnogo, mnogo bogatiji i jači od onoga što nudi uobrazilja. Ne razmišljajući mnogo šta će o tome misliti vlasnik pravog identiteta, ubacio sam ga među izmišljene likove i pustio da se batrga po nepostojećim okolnostima.
Moram priznati da mi u trenutku kada bi priča ugledala svetlost dana nije bilo nimalo lako. Pribojavao sam se kako će pravi lik reagovati, šta će reći kada sebe ugleda okružen masom izmišljotina, oklevetan (naravno, sa njegovog stajališta) gomilom laži. Ali, po pravilu, ispostavljalo se da moja strahovanja nisu bila na mestu. Uzorak iz života nikako ne bi sebe dovodio u vezu sa likom iz priče. Iako sam od njega izuzev imena uzeo skoro sve, on sebe nije prepoznavao. Posmatrao je svoj model kao da ga prvi put vidi.
Često se dešavalo i obratno. Poneko bi se prepoznao u ličnostima koje sam doslovno izmislio. Sa mnom i dan-danas ne govori osoba koja je ubeđena da sam za lik starije glumice u filmu „Turneja” uzeo baš nju kao model. Neki su, pak, smatrali da sam ih opevao, mnogi pripadnici moje generacije bili su veoma zadovoljni što sam baš njihov slučaj uzeo kao osnovu za film „Tito i ja”. Nisam hteo da ih razočaram i objašnjavam kako se ne radi o njihovom već o mom životu.
Vratimo se odnosu istorije i priče. Već sam jednom pomenuo kako su biografske priče najproblematičnije. Tu pripovedač doslovno robuje istorijskim činjenicama. Za to vreme, priča pokušava da mu se izmigolji, „traži svoje”. Zagušen obaveznim elementima, autor tek tu i tamo daje mašti na volju, što se po pravilu smatra skrnavljenjem biografije značajne ličnosti. Nema dobrog i, u isto vreme, verodostojnog biografskog filma. Ili istina, ili priča. Jedno drugo isključuje.
Kako je onda moguće da je jedan nesrećni brak, koji je bio ispunjen patnjom i strahovanjem više nego ljubavlju, i koji se 1903. završio tako što su na bilijarskim stolovima u Starom dvoru supružnici isečeni na komade, postao la plus belle histoire? I to za čoveka koji je utemeljio pojam autorskog filma i bio preteča Novog talasa, najznačajnijeg filmskog pokreta posle Drugog svetskog rata?
Moguć je samo jedan odgovor. Šta se U STVARI odigralo sa kraljevskim parom nije toliko važno. Od većeg je značaja kako mi to doživljavamo. Da li je Aleksandar bio malo čudan (zvali su ga Wasser Kopf - vodena glava), a Draga malo labava u shvatanju tadašnjih normi ponašanja (udovica) i da li je razlika u godinama bila prevelika (kada je u vili Sachino u Bijaricu njihova veza započeta on je imao sedamnaest a ona preko trideset) uopšte nije bitno. Mnogo je važnije šta taj bizarni odnos budi u nama. Odatle, dakle iz nas samih, kreću niti buduće PRIČE. Ona se udaljava od istorije i približava našem srcu.
Još nešto. Onoga trenutka kada se priča pojavi u obliku literature, pozorišnog komada ili filma, ona prestaje da pripada njenom autoru i postaje vlasništvo onih koji je nisu stvorili – publike. Jednom napustivši istorijsku istinu, ona po drugi put menja svoj smisao i u svakom od nas budi našu privatnu istinu, koja nije manje važeća od one prve. Postaje histoire.
Goran Marković
objavljeno: 06.04.2012
