Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Feb.2017, 19:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Tibor Varadi: Revizija nije realna opcija
Zahtev za reviziju postupka pred Međunarodnim sudom pravde u sporu Bosna i Hercegovina protiv Srbije za genocid može se prihvatiti ako je reč o novootkrivenoj činjenici koja je postojala u vreme presude, ali nije bila poznata niti je mogla biti saznata, naglašava profesor Varadi u razgovoru sa Jelkom Jovanović i Nadeždom Gaće
Izgledi za uspešnu reviziju postupka pred Međunarodnim sudom pravde u sporu Bosna i Hercegovina protiv Srbije izuzetno su mali, negde na marginama >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << teorijske mogućnosti, kaže za Novi magazin profesor Tibor Varadi, član oba pravna tima koja su zastupala Srbiju u tužbama za genocid koje su pokrenule BiH i Hrvatska: “Za to postoji nekoliko i proceduralnih razloga.”
Rok za podnošenje zahteva za reviziju postupka ističe 26. februara, kada se navršava deset godina od presude kojom je Srbija oslobođena krivice za genocid počinjen u Srebrenici jula 1995. godine, a Vojska Republike Srpske označena učiniocem tog zločina. U mesecima pred isticanje zvaničnog roka bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović najavio je da će u ime države podneti zahtev za reviziju, a tome se oštro protive predsedavajući tog tela srpski predstavnik Mladen Ivanić i hrvatski član Dragan Čović.
*Na koje proceduralne razloge mislite kad kažete da su izgledi na marginama teorijske mogućnosti?
Revizija se može prihvatiti ako je reč o novootkrivenoj činjenici koja je postojala u vreme presude, ali nije bila poznata niti je mogla biti saznata. Međutim, postoje dva roka, prvi je šest meseci od otkrića takve činjenice. Malo sam zbunjen kad vidim da se pozivaju na presudu Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom, koja je doneta marta 2016. godine. Šest meseci od tada je septembar 2016, mi smo u februaru 2017. godine.
U toj presudi ja ne vidim ništa što bi bila valjana osnova za reviziju, ali možda nisam dovoljno pažljivo pročitao. Ali, čak i ako bi tamo nečega bilo, rok od šest meseci je istekao. Ako bi danas, 14. februara, kad razgovaramo bio predat zahtev za reviziju, mogla bi doći u obzir samo činjenica koja je otkrivena posle 14. avgusta 2016, a teško mi je da vidim šta bi to moglo biti.
Mnogo više od tog šestomesečnog roka pominje se rok od deset godina, takozvani apsolutni rok, što znači da čak i kad bi se nešto otkrilo, posle 26. februara više ne bi bilo moguće pokrenuti reviziju.
*Da li bi, na primer, novootkrivena činjenica mogla biti naredba iz Beograda kojom bi se Srbija dovela u direktnu vezu sa Srebrenicom? Ovo je samo uslovno pitanje.
Činjenice mogu biti važne samo ako se vezuju za genocid, a to najteže delo utvrđeno je jedino u Srebrenici. Sud je utvrdio mnoge veze Srbije (i Crne Gore) sa Vojskom Republike Srpske, ali ne i vezu sa genocidom u Srebrenici. U najavi revizije Bošnjaci se pozivaju i na izjavu Džefrija Najsa, koji je rekao da postoji tako nešto što uslovno navodite. Ali, Najs je te izjave dao, čini mi se, 2015. i možda početkom 2016. godine – a od tada je svakako prošlo mnogo više od šest meseci. Dakle, ako je Najs ukazao na neku činjenicu – a ja ne znam da li je zaista ukazao – ona je tada otkrivena i na osnovu nje se podnosi zahtev u roku od šest meseci.
*Kad istekne apsolutni rok, postoji li mogućnost da se pokrene novi spor na osnovu činjenica do kojih se u međuvremenu dođe?
To ne bi mogao da bude novi spor u vezi s ratom devedesetih godina i genocidom u Srebrenici jer je o tome Međunarodni sud pravde već doneo odluku, koja se više ne može preispitati nakon što istekne apsolutni rok.
*Kako tumačite to što se Republika Srpska nikada nije pobunila protiv presude iako njeni čelnici negiraju genocid?
Nisam to dovoljno pratio i malo me iznenađuje to što kažete jer bi bilo logično očekivati neku reakciju. U svakom slučaju, prema mehanizmu Međunarodnog suda pravde ne postoji žalba kao što postoji pred nacionalnim sudovima, jedini mogući pravni lek je revizija, a ona je vrlo retko korišćena i – ako se dobro sećam – nijednom uspešno.
I mi smo pokušali reviziju, ali je ona bila neuspešna, utemeljena na jednoj prilično komplikovanoj konstrukciji. Kad je posle Slobodana Miloševića došla nova vlast, ona više nije insistirala na kontinuitetu, a Međunarodni sud je nadležnost bio utvrdio imajući u vidu da kontinuitet nije bio osporen; ako postoji kontinuitet, Srbija i dalje nastavlja članstvo u Konvenciji za genocid. No, ako nema kontinuiteta i ako se ne nastavlja članstvo u Konvenciji za genocid, nema ni osnove za nadležnost. SRJ je u Ujedinjene nacije primljena kao nova članica novembra 2000. Sve je to bilo osetljivo pravno konstruisati.
Prijem SRJ u UN bila je nova činjenica. No, ono što je relevantno jesu novootkrivene činjenice. Presuda o nadležnosti doneta je 1996. godine. Znači, nama bi bila potrebna činjenica koja je postojala 1996. godine, ali je otkrivena tek krajem 2000. Naša je argumentacija bila da prijem SRJ u UN baca novu svetlost na stvari, te se time otkriva činjenica da SRJ 1996. godine nije nastavila članstvo SFRJ u UN niti je nastavila članstvo u Konvenciji o genocidu. To nije bila novootkrivena činjenica, kao što bi bio neki eventualni zapisnik ili dopis kakav ste uslovno pomenuli, ali ona stavlja činjenice u novootkriveni kontekst.
Nisam nepristrasan, ali mislim da smo to suvislo konstruisali, ali Sud nije prihvatio naš zahtev i argumente.
Hteo bih da kažem i to da nikada pred Međunarodnim sudom u jednom sporu nije bilo dve revizije.
*Sud je odbio i neke druge zahteve za reviziju?
Da, ali tu je praksa vrlo skromna. Inače, sud prvo ocenjuje da li je zahtev za reviziju opravdan, ako jeste ponovo ispituje slučaj, a ako nije zahtev se odbija. U slučaju da BiH podnese zahtev prvo bi se ispitivalo da li je podnet na vreme, da li je činjenica relevantna, da li je novootkrivena. Ako bi, što bi me zaista iznenadilo, zahtev bio prihvaćen, krenulo bi preispitivanje predmeta.
*Ponovno suđenje?
Ponovo bi se sudilo o tome da li je genocid pripisiv Srbiji, ali, ponavljam, mislim da je to teorijska opcija, a ne realna.
*Dejtonski sporazum je činjenica koja BiH drži na okupu. Može li se inicijativa za reviziju procesa shvatiti i kao zahtev za reviziju Dejtonskog sporazuma?
Mislim da bi zahtev za reviziju postupka poremetio odnose među narodima u BiH.
Tu je bitno i pitanje koje se još ranije pojavilo; ko je ovlašćen da u ime BiH povlači poteze pred sudom? Tužba je podneta 1993, što znači da postupak traje skoro četvrt veka, što je otprilike svetski rekord. Nekoliko godina kasnije – ako se dobro sećam 1999. godine – kada je predsedavao srpski predstavnik, on je imenovao koagenta koji je tužbu povukao i postavilo se pitanje može li predsedavajući Predsedništva BiH sam da povlači takve poteze ili je neophodna saglasnost sva tri člana, ili bar većina? To je prilično osetljivo ustavno-pravno pitanje. Međunarodni sud pravde tada je odlučio da predsedavajući nema takvo ovlašćenje.
*Što znači da jedan član, u ovom slučaju Bakir Izetbegović, ne može sam da podnese zahtev?
Da, tim pre što, kao što čitam u novinama, ni hrvatski član nije saglasan. BiH ide sa tezom da to nije novi spor i gospodin Sakib Softić, koji je ranije dobio ovlašćenje, i dalje ima svoje ovlašćenje, pa bi on mogao podneti zahtev. To, međutim, nije dovoljno ubedljivo. Revizija koju smo mi uložili bila je evidentirana kao novi predmet, ne kao nastavak. Ako se Sud bude držao toga, i revizija po zahtevu BiH bila bi novi predmet, a u novom predmetu ne važe stara ovlašćenja. Novo ovlašćenje ne bi mogao da da samo jedan član Predsedništva BiH.
*Kako vama deluje ideja gospodina Izetbegovića da BiH ide na reviziju?
Prema mom mišljenju, ta ideja pravno nije utemeljena, njegov jedini oslonac jeste da je u pitanju nastavak istog procesa, ali to je sporno jer je, ponavljam, i naša revizija bila evidentirana kao poseban predmet. Na kraju, nije logično da se jedan tako krupan potez oslanja na ovlašćenja vlasti od pre dvadesetak godina, a ne na odluku sadašnje vlasti. U svakoj se državi menjaju vlasti, ovo je pravno i politički krupan potez i nije logično da se o tome ne izjasni aktuelna vlast.
Kad se strasti kovitlaju, nije lako biti racionalan. Nisam kompetentan da ocenjujem političke odluke. Zamislivo je da se gospodin Izetbegović rukovodi logikom da će manje pogrešiti ako zahtev preda, iako nema šanse da se usvoji, nego da se izloži prigovorima da nije ni pokušao da iskoristi sve šanse, kad se već toliko mnogo o tome govori – i kada je reč o zaista važnom pitanju.
*Iza nas je dugačak period mira u BiH. Zašto se naša društva tako teško oporavljaju i nadjačavaju ih senke prošlosti?
Za to nemam objašnjenje, pa ću se vratiti na teren gde sam sigurniji, a to je teren prava. Od početka sam mislio, a mislim i danas, da su tužbe pred Međunarodnim sudom pravde bile na pogrešnom koloseku. Ono što jedan pravni postupak čini normalnim, suvislim i logičnim jeste pretpostavka da učesnici sukoba budu i učesnici u sporu. Ako se Pera i Đoka potuku u kafani, logično je da Pera tuži Đoku ili obratno.
Ovde imamo etnički sukob, ali pred Sudom nisu etniciteti nego države; pred sudom su Bosna i Hercegovina i Srbija. Konstatovano je da je genocid u Srebrenici počinila Vojska RS, ali na čijoj je strani Republika Srpska u sporu? Pred sudom je na strani tužioca jer je deo BiH. A gde su sandžački muslimani? Na strani tuženog jer je tužena Srbija. Ne može se doći do pravde ako strane u sukobu nisu i strane u procesu.
Očekivanja su da presuda bude pravda za Bošnjake, pravda za Srbe, pravda za Hrvate, ali sud može izreći samo da je pobedila BiH, čiji je deo Srpska, ili se može doneti odluka u korist Srbije, u kojoj žive i sandžački Bošnjaci.
Individualna odgovornost je dobar kolosek, u radu Haškog tribunala je bilo mnogo spornih stvari, ali je osnovna koncepcija smislena. Ako je neko ubijao ili naređivao ubistva, treba mu suditi i kazniti ga. Suprotno tome, markantno etnički konflikt postulirati kao spor među državama nije put do pravde.
*Zbog čega se Crna Gora ne pojavljuje u sporovima iako je ona bila deo SRJ, strana u sukobu?
To pitanje je postavljeno u sporu sa Hrvatskom jer se Crna Gora odvojila iz SCG u vreme tog postupka. Posle mnogo kolebanja, Hrvatska je odlučila da ne uključi Crnu Goru, a mi smo imali sporazum pri razdvajanju da Srbija nastavlja kontinuitet. Ako tražimo aktere sukoba, bilo je aktera iz Crne Gore.
*Ako pretpostavimo da se zahtev za reviziju preda, Sud ga prihvati i Srbija bude osuđena za genocid, znači li to i ratnu štetu ili bi za to išao novi spor?
Ako bi se sve te pretpostavke ostvarile – što ne smatram verovatnim – presuda bi mogla da podrazumeva i ratnu štetu.
*Kakav je status Srpske u tom slučaju?
Ona ne bi plaćala već bi kao deo BiH dobijala ratnu štetu; plaćali bi svi građani Srbije, uključiv nas troje, koji učestvujemo u ovom razgovoru u prostorijama Novog magazina, plaćali bi Bošnjaci koji su građani Srbije, Mađari iz Vojvodine, Srbi koji su bili protiv rata, Vesna Pešić i Nataša Kandić...
Još da dodam da bi u tom slučaju Srbija bila prva država u istoriji koja bi bila osuđena za genocid, a to bi zaista bilo preterano i neprimereno.
Pogledajte deo intervjua --->>>
