Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Okt.2017, 17:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Hana Jušić: Ne vodim rat protiv muškaraca
Film Ne gledaj mi u pijat je, na neki način, zatvorio festivalski krug proteklih dana u Rovinju, gde je njegova autorka Hana Jušić nagrađena priznanjem Mirko Kovač za najbolje delo mladog autora
Razgovarala: Marija Krtinić
“Od Venecijanskog festivala prošle godine film Ne gledaj mi u pijat, koji govori o jednoj šibeničkoj porodici, pobrao je priznanja u brojnim zemljama širom sveta. Samo u Srbiji je verovatno prikazan na desetak filmskih >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << manifestacija, odakle je verovatno poneo isto toliko nagrada (dovoljno je pomenuti da je dobio Beogradskog pobednika na Festu). Ali ono što je daleko važnije jeste da priča o Petrovićima koji žive doslovno jedni na drugima u minijaturnom stanu, dok dominantni otac ne doživi moždani udar i ostane prikovan za krevet, kada ćerka Marijana preuzima ulogu vođe, publiku zaista potresa do srži, dekonstruišući pojam patrijarhalne porodice.
Taj scenario pisala sam ne razmišljajući mnogo, što se često dešava ljudima koji pišu prvi scenario ili prvu knjigu. Budući da sam rođena u Šibeniku i da sam iz njega rano otišla, i kako je Dalmacija mesto koje ima neku dozu okrutnosti po tome da primi ljude sebi ili da ih odbije, sve vreme sam bila frustrirana što sam se osećala kao da pripadam tom gradu, a on mene ne prihvata. Kad sam otišla u Zagreb više nisam bila deo tog mentaliteta, a taj mentalitet je mene dubinski izgradio. I taj grad se počinje menjati i nije više onaj grad koji ja pamtim. Ovaj film je neka vremenska kapsula kojom sam htela da sačuvam neko razdoblje i neke ljude i taj grad koji je deo mene, a koji me ne voli, a koji ni ja možda ne volim. Odnosno, volim ga i mrzim ga. Tako da nisam razmišljala o patrijarhatu i nekim drugim stvarima. O tim stvarima sam počela razmišljati kad su drugi ljudi gledali film. Nisam razmišljala da prikazujem porodicu koja je u ropstvu patrijarhata svog oca nego sam razmišljala kako je taj otac gubitnik i kako svoju decu smatra gubitnicima jer je on sam gubitnik”, kaže za Novi magazin Hana Jušić.
Nesvesno se desilo da su vaši muški likovi tupsoni i poluinvalidi, kako kažete. A jeste li kasnije uspali da dođete do odgovora zašto je to tako?
Često o tome razmišljam. Nije zbilja reč o nekoj nameri i mom stejtmentu. Možda zato što sam sklona toj nekoj blagoj karikaturi i groteski. A glavni lik je često ženski i on nije iskarikiran jer ne znam kako bih se nosila s tim da je ceo film o jednoj karikaturi. Ali svi ti likovi koji su invalidni svejedno su mi dragi. Nije da vodim neki rat protiv muškaraca.
Nisu potpuno pozitivni i, svejedno, ne možeš da navijaš za njih?
Meni je fora da navijaš za neke junake uprkos njihovoj negativnosti. Često u životu imam tu crtu da su mi neki ljudi koji su mi pomalo iritantni zapravo dragi.
Sa druge strane, tu je Marijana koja na početku deluje kao da je slaba, ali zapravo čini sve što sama želi?
Htela sam nju da prikažem kao neki lik koji samo prolazi kroz život i koji funkcioniše tako što je ljudi vode. Sve što čini deluje grubo i nespretno. Htela sam prikazati neki lik koji je nesimpatičan na prvu loptu. Delovalo mi je kao zamka jer nisam htela da ispadne da je ona neka svetica koja je bolja i pametnija od drugih dok je okolina tišti. Ona nije ni bolja ni pametnija. Deo je cele te priče. Samo što postoji to nešto u njoj zbog čega nije uspela da deluje kao šraf u sistemu. Nije naučila te reakcije koje ljudima ne bi bile iznenađujuće i antipatične. Ponekad mi je čak drago što poneki ljudi imaju averziju prema filmu i ne mogu da navijaju za glavni lik jer im je ona antipatična. Meni se čini da je to za mene bilo kao neko obračunavanje sa samom sobom. Previše puta sam, verovatno kao i svi, bila prinuđena da budem nešto drugo. Pa mi je ta Marijana kao da sam bacila kamen pod točak – ne mora sve ići tako glatko.
Kažete da film nije stejtment, ali patrijarhalna porodica izvire iz te priče. Ko je taj otac i ko je ta majka? I šta je onda bila vaša namera, ako ne to?
Ideja mi je bila da je taj otac promašen. Da su on i mama u braku koji nije ispunio očekivanja. Da su oboje razočarani. Jako strog tip koji drži do dostojanstva. Nekako mi se čini da je on lik koji misli da je malo bolji od svoje okoline, a stvari mu ne idu u prilog. Ali htela sam i neprimetno da ubacim još nešto. S naših prostora dolaze filmovi koji se bave aktuelnim temama, pa mi je to bilo odbojno, ali me je intrigiralo to da je on Srbin koji je u Šibeniku i koji je prošao rat. Tokom rata srpski civili su u Šibeniku često bili ostracizirani. Prošli su kroz neku vrstu agonije. Oduzeto im je dostojanstvo jer je trebalo da se srame svog porekla iako su tamo rođeni i proveli čitav život. Tako da je i na taj način tom čoveku oduzeta samosvest. A mama je neko ko ima razvijenu infantilnu crtu i koja je u nesrećnom braku s tim strogim čovekom koji ceo život samo spušta. Neka ružna crta se u njoj rasplamsala. Verovatno bi, da je s nekim drugačijim čovekom, bila drugačija žena, kao što često biva.
Da li bi film bio drugačiji da se zove Ne gledaj mi u tanjur/tanjir? Odnosno, da je zamišljen u nekom drugom gradu?
Zamislila sam ga u tom gradu jer je moja porodica iz Šibenika i ja sam tamo odrasla. Nekako najbolje poznajem kako funkcioniše ta porodica. Imam osećaj da taj film ima veze s nekim velikim i malim gradom. Sa intelektualnom porodicom ili radničkom. Moj stav je da je klasno mnogo bitnije od nacionalnog. Mislim da je to ključno.
Veoma retko imamo filmove sa ženskim junakinjama u savremenoj regionalnoj kinematografiji. Žene su tek crtice i epizode. Može li se to promeniti? Da li je za tako nešto neophodno da imamo što više ženskih reditelja?
Što sam starija to postajem sve svesnija koliko muškarci nesvesno perpetuiraju patrijarhalne obrasce. Ima muških reditelja koji mogu lepo napraviti ženske likove i nije tačno da to može samo žena. No, to je mnogo ređe. I češće su žene neki prilepci muškarcima. Zato sam pokušala Marijanu napraviti baš takvom. Žao mi je što sam sebe izgradila tako da moram kriti da sam žena da bih bila ista kao oni, da im budem ravna. Danas sam razmišljala da li da se malo uredim za ovo, a onda sam razmišljala kako neću da se uređujem jer neću da budem neka glupača. Ja sam tu kao filmski profesionalac. A onda razmišljam zašto to isključuje jedno drugo. To je višeslojno pitanje.
Foto: Foto Studio Duga Rovinj / Gordan Ukić
Hoće li se vaš dalji put razvijati u tom pravcu ili u klasnom pravcu, koji ste pominjali? Razmišljate li o tome šta bi mogao biti vaš stil ili tema?
Nisam apolitična, mnogo razmišljam o tome i to me zanima. Ali, kad god krenem iz nečeg eksplicitno političkog o čemu bih htela da govorim, onda me to ograniči. Imam osećaj da ću se u svom životu baviti politikom, a da u filmovima treba samo da razmišljam kako da govorim o nečemu što je ispravno. Da treba da se bavim pričom i likovima. Verna sam sebi da ne moram razmišljati o nekoj poruci i o tome da će nešto dobro izaći iz tog filma, a da on ne mora da bude manifest.
Tera li nas društvo da razmišljamo o tome da film uvek mora da bude politički? Da daje jasan stav o vremenu u kojem živimo?
Mislim da je svaki film politički jer autor treba da bude obrazovan, svestan stvari oko sebe, ali i da će se onda sve to na pravilan način složiti u filmu. Nažalost, često se u kinematografijama koje nisu dominantne, pa i u evropski dominantnim, koristi političnost na prizemnom, prvoloptaškom nivou. Mi, s jedne strane, serviramo svoja goruća pitanja da bismo tako prošli na festivalima i fondovima, a sa druge strane Francuzi, recimo, peru svoju savest kroz filmove koji se bave emigrantima.
Kako se vama u tom smislu čini cela situacija u hrvatskoj kinematografiji, s obzirom na sve što se dešavalo s HAVC-om, i poziv na patriotizam na filmu i snimanje filma o Anti Gotovini?
U Hrvatskoj srednjostrujaški sistem treba da omogući da se prave filmovi na neki pravedan način. Da se omogući nulti nivo normalnog funkcionisanja stvari. To je napravljeno. I s tim zaokretom udesno neke stvari su počele da se preispituju. Imam osećaj kao da se sve još prividno drži na površini. Da se filmovi o Gotovini i neki drugi projekti snimaju kao da se daje neki danak toj struji. Kao, imamo i za vas. A da se opet daje i drugim autorima. Ne talasaj! Hajmo malo zadovoljiti i ove i one autore, pa da se održi status quo, da se ne naruši ovo što je izgrađeno. To je pozicija koja je porazna. Svi se ponašamo barem mrvicu kao kukavice. Hajde, neka ostane barem kako-tako da sve izgleda kao da funkcioniše.
Kako se vi borite sa svim tim?
Uključila sam se u neku drugu politiku. U lokalnu. Ušla sam u svoj mesni odbor, uključila sam se u stranku koja mi se učinila u redu. To je zagrebački ekvivalent vašem Ne davimo Beograd. Čini mi se kao da sam se nekako zasitila prava unutar filma. Mislim da su filmski radnici zaštićeni. Ne mislim da se mi kupamo u novcima nego da su, na neki način, neke stvari u društvu više goruće od toga.
Ako kažemo da se s Rovinjem zatvorio krug i da je prošlo godinu dana od Venecijanskog festivala i svetske premijere, kakvi su sad utisci kad pogledate unazad?
Užasno je to kad razmišljaš o nečemu što bi se moglo desiti. Kao, kako bi bilo kad snimim film, pa on bude uspešan... Na kraju se to desilo. Ali ja sam takva da se ne mogu hvatati za neke dobre stvari nego uvek za loše. Ljudi su takvi da im neke stvari brzo postanu norma. Pre godinu dana sam vrištala od sreće kad bi se ljudima svideo film, a sad mi je to normalno, pa se hvatam za nekoga kome se ne sviđa i zbog toga se deprimiram. Zbog toga što prihvatamo izvanredna stanja kao normalna, zato su ljudi i preživljavali svakakve grozote u istoriji, logore i slične. I dalje sam srećna, ali ne vidim da se kvalitet mog života u nečemu poboljšao. Verovatno sada da snimim drugi film i da on bude loš i neuspešan, osećaću koliko sam bila srećna.
Kada će biti taj drugi film i šta će biti tema?
Ništa još ne znam o drugom filmu.
