Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Mar.2018, 15:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Gojko Božović: Ljudi glasaju za populističke liste
Osnivač i direktor izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović smatra da je “pravi trenutak i istinski izazov za društvenu teoriju i ljude koji se bave javnim poslovima, i za one koji su znali Zorana Đinđića, da iznova ispituju njegovo političko nasleđe, političke ideje kojima se rukovodio u praktičnoj politici”. To je Arhipelag učinio na 15. godišnjicu ubistva premijera objavljivanjem knjige Dragana Lakićevića Lakasa “Portret političara u mladosti”.
“Više >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je razloga za to, sama društvena stvarnost u kojoj živimo i koja je suštinska suprotnost političkim ambicijama i proklamacijama koje je sledio Zoran Đinđić. Sa druge strane, činjenica da mnoge ideje koje je Đinđić zastupao u sedamdesetim, koje opisuje knjiga Dragana Lakićevića, i one koje je sledio posle osnivanja Demokratske stranke, nisu dovoljno delotvorno uticale na javnu i političku scenu. Filozofi u Đinđićevoj mladosti sporili su se o ideji ranog, zrelog i poznog Marksa. Te su ideje u jednopartijskom sistemu bile neka vrsta konkurencije i oblikovale su disidentski pokret, a ova knjiga nas podseća da smo imali samo ranog Đinđića, stariji je ubijen 12. marta 2003. I to političko ubistvo je ne samo onemogućilo da vidimo zrelog Đinđića već i poznog, s punim političkim legatom”, kaže Božović, podsećajući na Đinđićeve reči da ovo društvo surovo sprečava i ima tradiciju kažnjavanja mogućih promena.
*Šta je bio Đinđićev plan za promene?
Dve stvari, prvo je činjenica da je pisao neobično precizno, a sa druge strane dimenzija koja je u našem društvenom životu tradicionalno odsutna – imamo intelektualce koji nisu pragmatični i pragmatične ljude koji najčešće nisu intelektualci. Đinđić je oličavao praktičnog filozofa koji se bavi politikom i primenjuje svoje filozofske ideje u neposrednom političkom radu. Ta praktična dimenzija njegove delatnosti bila je inspirativna i verujem da će biti inspirativna mnogim mladim ljudima danas.
*Iza nas su nedavni izbori u Beogradu, Demokratska stranka čiji je Đinđić bio simbol nije uspela da pređe cenzus. Šta se dešava sa strankom koja je bila stožer promišljanja?
Tu ima nekoliko dimenzija, jedno je pitanje šta se događa sa strankom, drugo šta se događa sa idejama koje je zastupala, treće je šta se događa sa društvom kojem te ideje nisu prihvatljive. Nedavni izbori u Beogradu pokazuju dramatičan deficit javnih rasprava, dijaloga, strašnu podeljenost društva i opredeljenost velikog broja ljudi za politiku čvrste ruke ili da postoji masa koja uvek glasa za pretpostavljenog pobednika. Ljudi glasaju za populističke liste, svejedno je da li je to populizam aktuelne vlasti ili nekih opozicionih krugova, ali činjenica da imamo tako veliki deficit razgovora, dijaloga, utiče da političke ideje demokratije nemaju više privlačnost kakvu su imale devedesetih.
Te ideje zastupali su ljudi mlađe i srednje generacije, oni su ostarili ili otišli iz zemlje, a nove generacije nemaju toliku političku strast i vrednosnu opredeljenost prema idejama koje su oblikovane kao najvredniji sadržaj našeg društva. To, naravno, jeste poseban izazov za političke stranke, DS mora da nađe način za pridobijanje novih ljudi i kako da u postojećim uslovima, bez dovoljno slobodnih medija i javnog prostora za dijalog, ideje na kojima se jedino može utemeljiti društvo učini privlačnijim i uveri širi krug ljudi da one moraju biti deo naše svakodnevice.
*Autoritarni lideri se danas nameću kao vođe, imamo serijal likova – Erdogan, Orban, Tramp, Putin – koji nose ideju čvrste ruke. Da li je to obeležje našeg veka?
U ovom trenutku jeste, u najvećem broju savremenih društava nemamo više konkurentne političke ideje za koje su zainteresovani široki društveni slojevi, nemamo definisane društvene ciljeve i vrednosti, a imamo previše jake političke lidere. U društvu u kojem neki politički lider dobije 50 ili 75 procenata glasova ne može se govoriti o političkoj demokratiji, o pravu na dostupnost informacija, o tome da postoji društveni prostor za različitost. Naprosto, to su u mnogo čemu zarobljena društva koja previše zavise od jakih lidera, njihovih mogućih vrlina, ali i suštinskih mana.
Suštinska mana jeste da neko dobije toliki broj glasova jer to pokazuje da je u društvu sprečena slobodna razmena mišljenja, i to je opasnost za mnoga savremena društva. Mi vidimo da smrt ideologija poslednjih godina nije dovela do stvaranja novih ideologija, klasične ideologije zamenjene su jakim političkim ličnostima iz biznisa, stranaka, medija, marketinga, koje su, zapravo opsenile svoja društva najrazličitijim idejama populizma. Nekad levog, nekad desnog, često kombinacijom ekstremno levog i desnog. Ta demagogija je suštinski opasna, razara društva, a društva obolela od populizma će vrlo teško obnavljati institucionalni život, javni život.
Vidimo da se u populističkim društvima stalno proizvodi atmosfera straha, nesigurnosti, neprijatnosti, napetosti, vanrednog stanja, stalno se proizvode izdajnici i to nisu društva koja će lako prevazići taj problem. Moj utisak je da je to izazov ovog trenutka, mi ga ne možemo pobediti bez širenja prostora za javni dijalog – a populizam se ne pobeđuje drugim populizmom, to moraju da savladaju društvene snage i klasične političke partije. Verujem da bi obnova vrednosti koje dolaze iz određenih ideoloških platformi i obnova smisla klasičnih stranaka mogla da bude najstrašnija brana protiv populizma koji sada divlja.
*Prošle godine je ideja deklaracije o spasu srpskog naroda izazvala otpore u okruženju. Zašto uopšte ta ideja, posebno ona o spasu naroda, jezika?
To je jedan od populističkih projekata kojima su vlasti sklone u novije vreme, briga za identitet i srpsku kulturu nijednog trenutka nije delovala iskreno; naša kultura stoji mnogo bolje nego naša ekonomija, neuporedivo bolje nego naša politika, naša kultura je raznovrsna, ima mnogo više društvene snage nego što ima političke pažnje i ne bi je trebalo opsedati bilo kojim projektima, instrukcijama, zahtevima, ona mora da bude oličenje stvaralačkih snaga društva i njihove spremnosti da osvajaju dalje slobode. Međutim, iskustvo poslednjih godina pokazuje da populističke vlasti i autoritarni režimi neprestano posežu za pitanjima identiteta kako bi osnažili populističku matricu i stvorili privid legalnosti sopstvenoj autoritarnoj vlasti. Pitanje identiteta koriste kao snažno pogonsko gorivo. Sve priče o ugroženosti identiteta, pisma, jezika jesu pokušaji da se skrene pažnja sa aktuelnih političkih događaja, posebno politike sadašnje Vlade prema Kosovu i rešenja koja za našu vlast očigledno nisu prijatna.
*Koliko su druge zemlje zainteresovane za naše pisce?
Naša kultura je prepoznata u evropskim okvirima, različiti umetnici u književnosti, muzici, pozorištu... dobijaju prestižna priznanja. Nikada ne možemo biti zadovoljni time koliko je knjiga prevedeno, ali činjenica je da raste broj prevoda i kod velikih izdavača, pisci gostuju na festivalima. Kad bi ugled naše politike stajao kao ugled kulture, bilo bi nam mnogo bolje.
Pogledajte intervju ---
