Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Jun.2019, 12:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Bratislav Tošković: Naše mlade arhitekte imaju budućnost
Uspešni finski arhitekta Bratislav Tošković trideset godina radi u birou Parviainen Architects u Helsinkiju.
Angažovan je na širokom spektru projekata, kao što su komercijalni, izložbeni, zdravstveni, hotelski, rekreativni, kancelarijski, industrijski, aerodromski terminali. Na 14. BINA festivalu arhitekture u Beogradu Tošković je održao predavanje o električnoj energiji i njenoj vizuelnoj manifestaciji svetlosti; o jednoj nenaseljenoj zgradi koja obezbeđuje struju za >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << 800.000 stanovnika; o ikoničkom arhitektonskom objektu na vidljivoj lokaciji – električnoj stanici Fingrid, koja je pobednik Svetskog festivala arhitekture 2018. u Amsterdamu u kategoriji “Proizvodnja, energija i reciklaža”. Mladim kolegama rado citira najpoznatijeg finskog arhitektu Alvara Alta – “Don’t forget to play”, savetujući im da ne zaborave da se igraju, da ne izgube sebe jer arhitektura mora da ima element igre, iz nje mora da zrači radost građenja, samo tako možemo da napravimo nešto lepo i korisno. I pre razgovora, obaveštenje da će Beograd uživati u njegovim projektima na papiru i putem fotografija na izložbi koju organizuje ove jeseni u našem glavnom gradu.
“Srećan sam što sam opet u Beogradu i što sam dobio priliku da prikažem prezentaciju. Već sam 32 godine izvan Srbije, ali kad god se ukaže prilika vraćam se rodnom gradu. Sada je to BINA, impresioniran sam načinom na koji je manifestacija organizovana i ponosan što sam postao deo nje. Prezentacija se odnosi na moj najnoviji projekat, koji je na svetskom festivalu arhitekture u Amsterdamu dobio prvu nagradu u svojoj kategoriji. U pitanju je Električna stanica, ujedno je ovaj objekat dobio godišnju nagradu grada Vante”, kaže Tošković za Novi magazin: “Možda zvuči obično, ali moja poruka svim arhitektama je da od svega može da se napravi dobra arhitektura, a ne mora mnogo da košta, što je uočio i žiri u Amsterdamu i specijalno pohvalio. Pohvala je i gradu Vanti, koji je deo metropolitanskog područja Helsinkija, u ekspanziji, koji ima mnogo toga da pokaže, i izvedenog i vizije budućnosti. Specifično za zgradu je da u njoj niko ne živi, niko ne radi, ali ona snabdeva električnom energijom 800.000 ljudi. U pokušali kažemo da ona emituje više energije nego što konzumira, pa je prema tome potpuno održiva zgrada. Kroz nju prolazi struja iz finskih nuklearnih elektrana i snabdeva tri grada. Nehotična estetika elektriciteta naslov je predavanja koje sam izabrao jer sam ja još u detinjstvu bio fasciniran estetikom unutrašnjosti starog radio-aparata sa vakuumskim cevima. U njemu sam otkrio red, smisao i nehotičnu lepotu, a taj osećaj mi se vratio kada sam prvi put kročio u električnu stanicu. Imao sam emotivno sećanje koje sam preneo na projekat. U svim kreativnim profesijama u nama se talože iskustva, u mirisima, zvukovima i bojama, i u nekom trenutku mi prizovemo te asocijacije.”
*Znači li to da je background veoma važan za umetnika. Završili ste arhitekturu 1985. u Beogradu i gde ste onda otišli?
Bio sam na arhitektonskom fakultetu u Mosulu, u Iraku. To je bilo u ratno vreme sa Iranom, kada je sve nedostajalo. Imao sam studente različitih nacionalnosti s kojima sam divno sarađivao. Tada mi je jedino falilo što nisam mogao da projektujem, bio je rat, nije se gradilo, a i ja sam bio stranac i neiskusan arhitekta. Nakon toga sam kontaktirao biro Parviainen Architects u Finskoj, gde sam primljen na praksu i ostao do danas, poslednjih petnaest godina kao partner. Tu sam se razvijao kao arhitekta u kontinuitetu, što je veoma bitno. U ovom birou, kao i u samoj zemlji, lepo sam prihvaćen, nikad se nisam osetio kao stranac. Priroda je fantastična, Finci su divan narod, bez predrasuda, niko vam neće stajati na putu ako želite da se razvijate. Severnjaci nisu hladni i nepristupačni kao što se kod nas misli, poštuju privatnost.
*Gledajući vaše objekte, finska arhitektura deluje da je u saglasju sa prirodom. Koliko su Finci daleko odmakli u održivoj, eko arhitekturi?
Od 50-ih finska arhitektura je poznata u svetu, naročito u vreme Alvara Alta. Ako bih istakao neku arhitekturu, to su u prvom redu arhitektura Holandije i Danske zbog količine hrabrosti u novitetima. Finska ima prirodni i opušteni pristup, minimalizam i funkcionalizam. Dolaskom postmodernizma sa eklekticizmom, ovaj pravac se nije primio u Finskoj, ona je zadržala svoj minimalizam, koji je najbliži japanskoj arhitekturi. Gradska biblioteka, muzej Amos Rex primeri su veoma kreativne arhitekture. U Finskoj postoji snažna kolektivna svest o globalnim problemima životne sredine. To se odražava i na arhitekturu. Kada govorimo o održivoj arhitekturi, Finska je u samom vrhu.
*Jeste li prošetali Beogradom, kako vam se čini ova ekspanzija obnove grada?
Po meni je Beograd sve lepši i lepši. Kada govorimo o “pametnom gradu”, možemo ga tumačiti na više načina. To nije gotov proizvod, to je proces koji je neprekidan, koji nam pomaže da bolje živimo. Najveći izazov je predviđanje potreba za budućnost. Kada pomislimo na njega, prva asocijacija vezana je za digitalizaciju, ali “pametnim gradom” ne može da se upravlja samo uz pomoć tehnologije. Ovaj proces je dugoročan, duži od bilo kojeg političkog mandata, a politika stvara uslove da se “pametan grad” desi. U Finskoj postoje arhitektonski vrtići u kojima se deca upućuju u građenje kroz igru. Školski sistem je drugačije postavljen, novi naraštaji treba da uče o kulturi stanovanja, šta čini “pametan grad”, šta je reciklaža… Kroz igru od najranijih dana treba da se radi na ovome, da bi se od rane mladosti napravila podloga za razumevanje grada. Izvođenje je samo po sebi izuzetan proces. Veoma učestvujem u izvođenju objekta i u stalnoj sam komunikaciji s poslovođama na gradilištu. Koncept same arhitekture treba da bude snažan, ali mnogo stvari se menja u hodu, što je teško unapred predvideti.
Trudim se da budem prisutan u Beogradu. Savez arhitekata tri puta me je nagradio za najbolje arhitektonsko ostvarenje našeg arhitekte u inostranstvu. Učestvujem u konkursnim žirijima, žirijima Salona arhitekture, držim predavanja na Arhitektonskom fakultetu, sarađujem sa studentima master studija, ja sam vrsta mentora za naše mlade arhitekte kojima nalazimo teme u Finskoj i pomažemo im kod komunikacije sa urbanistima. Ponosno sam ih pokazivao svojim kolegama u Finskoj. Naše mlade arhitekte imaju budućnost.
*Da li je naša škola arhitekture jaka?
Apsolutno, ono što danas imaju mladi, a mi nismo imali, jeste pristup informacijama. Mi smo čekali kada će da se pojavi novi časopis Architecture Review, a danas je sve na dlanu. Mislim da bi na fakultetu trebalo više da se predaje ekonomski deo izvodljivosti projekta. Arhitektura mora da ima ekonomsku bazu. Projektni zadatak je interesantna priča. Sa ovim iskustvom više me interesuje da prodrem u suštinu, intrigiraju me priče kako dolazimo do objekta, kako se on realizuje, kako ideja postaje nešto stvarno.
Pogledajte intervju:
.jpg)
