Izvor: Politika, 20.Avg.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igra Srbija, a publika navija za igrače iz svojih klubova
Srbija više nije stara SFRJ, sistem se promenio, broj sportista je daleko manji, samim tim i rezultati su slabiji
Na pitanje koje se ovih dana može čuti: šta se dešava s našim kolektivnim sportovima, rekao bih da ne mislim da su oni u krizi. Ako smo očekivali medalje sa Olimpijskih igara onda moramo da budemo svesni činjenice da smo samo jedna od mnogih zemalja koje gaje takve ambicije. I da je svaka medalja na Olimpijadi veliki uspeh za bilo koji sport. Srbija više nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stara SFRJ, sistem se promenio, broj sportista je daleko manji, samim tim i rezultati su slabiji. Činjenica da smo nedavno na Olimpijadi imali čak četiri timska sporta (to nam je prosek od 1996), i da je od 1996. Jugoslavija (SCG Srbija) imala 19 timskih učešća, Hrvatska 14, Slovenija dva) mnogo govori. Pored toga, osim fudbala (gde smo učestvovali 2004. i 2008), koji na olimpijskom turniru broji 16 timova, svi ostali sportovi obuhvataju 12 ekipa, a čak četiri srpske ekipe su bile u tih 12 elitnih.
Takođe, od Drugog svetskog rata prosek medalja Jugoslavije na Olimpijadama je 4,6 (izuzimajući 1980. i 1984, zbog bojkota, te dve Olimpijade nisu relevantne za upoređivanje). Prema tome, Srbija je blizu proseka Jugoslavije. I geopolitička situacija se odražava na sport, a Olimpijske igre su važno polje za promociju političke superiornosti, gde trenutno Amerika i Kina odmeravaju snage.
Što se društvene tranzicije tiče, mislim da je ona uticala na dolazak novih rukovodilaca u sport i da su oni razmišljali o tome kako da ostvare klupske i lične interese a ne o nekim višim ciljevima. U potpunosti je zanemarena svrha sporta i ideja da uspeh srpskih reprezentativnih selekcija promoviše i omasovljava sport, dovodi nove klince i pozitivno utiče na nove generacije.
Sitni lični interesi godinama vode Partizan i Zvezdu i rezultat toga je da na fudbalskim utakmicama kada igra Srbija navijači navijaju za igrače iz svojih klubova, a ne za Srbiju. Postalo je izuzetno važno da naši klubovi u svim timskim sportovima igraju s najbogatijim klubovima u Evropi a zanemarena je afirmacija Srbije (reprezentativnih selekcija) i stvaranje asova.
S obzirom na to da finansira (podržava i promoviše) Partizan i Zvezdu (u svim timskim sportovima), država (ministarstvo, Olimpijski komitet, pojedinci) treba da definiše ulogu ta dva kluba u sveobuhvatnoj strategiji svih klupskih sportova i njihovu ulogu u stvaranju asova. Ako vaterpolo klub Partizan ima svoj bazen, ubire novac od karata rekreativaca i kupača, ima letnji prihod i istovremeno dobija novac od države, onda takve uslove treba dati i drugim vaterpolo klubovima pa ćemo možda stalno osvajati zlatnu medalju na Olimpijadi. Kako se u sportu samo uspeh pamti, mi moramo da vidimo šta nas sprečava da dođemo do medalja u kolektivnim sportovima i šta je to što treba poboljšati.
Socijalno stanje u društvu je svakako uticalo na transformaciju sportista, njihovih roditelja, klubova, rukovodilaca u klubovima, ali takođe treba reći da država izdvaja izuzetno mnogo novca za sport. Država bi trebalo da vidi iz kojih se sve izvora finansira sport (ministarstva, Olimpijski komitet, javna i državna preduzeća, sponzori, donatori, lokalna uprava), da napravi presek i da se odrede prioriteti. Olimpijski komitet je u prethodnom ciklusu veoma pomagao individualne sportove i rezultati su već vidljivi. Mišljenja sam da će tek biti vidljivi, ali taj novac je kap u moru za kolektivne sportove, gde treba definisati ciljeve i ulagati pametno.
U vreme tranzicije klubovi su se pretvorili u društva privatnih preduzetnika bez interesa za ciljeve reprezentativnih selekcija. ,,Preduzimači” čak sa zadovoljstvom podrivaju nacionalnu strategiju i boljitak reprezentativnih selekcija. Klubovi su spremni zarad sopstvenih interesa da igraju sa više stranih nego domaćih igrača jer misle da im klupski rezultat donosi dobar imidž u društvu i dobre veze za poslovne i političke interese, a država im to omogućava i plaća, istovremeno ne želeći da otvori tu temu, da se slučajno ne zameri nekome ko navija za Partizan ili Zvezdu.
U takvim uslovima, stručnjaci su u klupskim sportovima u priličnoj meri nemoćni i zbog malog tržišta, pritisaka za dobrim rezultatom, nedefinisanih klupskih strategija i loših odnosa prinuđeni da se bore za goli život i prihvataju sve što im se ponudi jer mnogo izbora nema. A zahvaljujući privatnim preduzetnicima dolazimo u situaciju da neki ,,patriotski” nastrojeni stručnjaci (i sportisti) traže, pa i zarađuju više u Srbiji nego bilo gde u svetu, i to uz pomoć države. Velikim imenima prilikom povratka u Srbiju nikako nije jasno ko ih plaća i kome su odgovorni i da ne mogu da se ponašaju drugačije nego u stranim klubovima, što doprinosi stalnim konfliktima i slabijim rezultatima od očekivanih.
Bivši košarkaški reprezentativac, direktor za razvoj košarke FIBA
Zoran Radović
objavljeno: 21.08.2012.
