Izvor: Blic, 08.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I danas čovek čoveku jeste vuk
I danas čovek čoveku jeste vuk
U tekstu 'Sabrane priče' Donalda Margulisa postoji misao koja govori o tome da umetnik treba da postavlja prava pitanja, a nije obavezno da pruži odgovor, jer često ga i nije moguće naći. Taj proces definisanja pitanja i traženja mogućih rešenja jeste jedan od mojih motiva koji su me opredelili da radim taj tekst - rekla je rediteljka Tanja Mandić-Rigonat obrazlažući svoje opredeljenje da se pozabavi ovom predstavom koja će premijerno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << biti izvedena 9. maja na maloj sceni 'Ateljea 212'. Likove starije osvedočene spisateljice i njene mlade, talentovane koleginice, koje u jednom momentu dolaze u svojevrstan sukob, tumače Svetlana Bojković i Katarina Žutić, a rediteljka potpisuje i kostimografska, dramaturška i muzička rešenja.Govoreći dalje o svom radu na 'Sabranim pričama' Tanja Mandić navodi da se ta 'prava pitanja' bave, na primer, odnosom lepog i dobrog.
'Zatim, da li umetnička odgovornost uključuje ljudsku odgovornost. Predstava prati i samu sudbinu umetnika, bavi se odnosom među generacijama, izrazito je višeslojna i zapravo vraća na (našu) scenu etičke dileme'. Na primer?
- Pitanje prijateljstva, davanja i uzimanja. Umetnici su, ruku na srce, vrlo često veliki egoisti bez obzira na altruizam koji je, možda, pečat njihovog dela. Nije retka, iako je paradoksalna, pojava da je neko u životu obično đubre a u svojoj umetnosti vrstan stvaralac. Doduše, taj egoizam se lakše može i shvatiti i oprostiti kada ispred sebe vidimo neko dobro umetničko delo. Koliko celokupna priča, zajedno sa pitanjima koje pokreće, može imati veze sa nama danas i ovde?
- Nema neke posebne veze. Ali, nije sve na ovom svetu socijalno uslovljeno! Čovek u ma kakvim uslovima živeo može biti čovek, i imati osećaj za drugoga. To bih ubrojala u sferu duhovnosti i emotivnosti a ne u oblast socijalne realnosti. Mi u ovom komadu posmatramo ličnosti u razvoju i razvoj njihovog odnosa. Margulius jeste dobar pisac zato što neke neopipljive fluide definiše i pretvara u opipljivo. Ukoliko uspemo da tu tananost učinimo prijemčivijom i pokrenemo publiku na razmišljanje o sebi, a ne o nekim aktuelnim političkim temama, smatraću da smo uspeli.
Nedavno je bila premijera predstave 'Večera s prijateljima' istog pisca. Postoji li neki razlog zbog koga dva teksta ovog pisca imaju svoje premijere u samo desetak dana u jednom pozorištu?
- Mislim da je to slučajnost, a možda i otkrivanje Marguliusa kao pisca sa bar dva potpuno različita lica. Jedino što bi bilo zajedničko u ova dva komada je to što njega zanima tema prijateljstva i modeliteti koji se tu pojavljuju, kroz bračne, družbeničke i razne druge odnose. U slučaju 'sabranih priča' to je prijateljstvo između dve kreativne ličnosti istog pola. Koji je vaš lični odnos prema prijateljstvu u konkretnim uslovima?
- Imati prijatelja je iskonska potreba u svim uslovima i svim vremenima. To je, sa moje tačke gledišta, uslov opstanka i preživljavanja. Ono je za mene ljubavna kategorija, čak i više od toga. Doduše, u ljubavnim odnosima ljudi često lažu i brkaju se stvari sa nekim pseudoodnosima. Ali, ostaje činjenica da možeš imati različite prijatelje koje voliš na potpuno različite načine. Otkud to da se i u 'Čoveku slučajnosti' i sada i u nekim drugim komadima zapravo koncentrisano bavite patologijom ljudskih odnosa?
- Patologija je, priznaćete, prisutna uvek i svugde. Možda to neko smatra luksuznom temom danas na ovom prostoru, ali ne bih ulazila u to. Mi čak, rekla bih, imamo ekskluzivno pravo življenja u patologiji koja se ne prikriva nego se razmnožava i umnožava i čak predstavlja kao poželjan model postojanja. Ovo je, jednostavno, vučje vreme gde čovek čoveku zaista često jeste ili postaje vuk. Ima li leka tome? I ako ga ima koji je?
- Prijateljstvo, o kome govori i ova predstava, u svakom slučaju jeste jedan od lekova. I kategorija poverenja, takođe. U prijateljstvo treba verovati. Prosto treba dozvoliti da situacije i vreme pričaju svoju priču. Ne treba tražiti od prijatelja da liče na nas same i na naše predstave o životu. Ne bih volela da zvučim kao gomila šund knjiga koje nas uče kako lagodno živeti u svetu i kako ništa ne izgubiti a mnogo dobiti. Zaista osećam da je mnogo važnije voleti nego biti voljen. To nema veze sa mazohizmom, jer nemoguće je zaista voleti a da ti ljubav ne bude uzvraćena. Kad misliš da voliš i patiš jer ti ljubav nije uzvraćena tu mora da je reč o patologiji. Jer, neko je tu nešto ufiksirao. Upravo je tu egoizam klizav teren. Zašto mislite da je baš tu ljudski egoizam klizav teren?
- I ne samo tu. Ali, često oni koje nazivamo prijateljima su samo oči u kojima, kao u ogledalu, hoćemo da gledamo narcističku predstavu o samima sebi. Uverena sam da je za prijateljstvo potreban talenat isto kao i za umetnost. Možda čak i više. Jer, postoje ljudi koji uništavaju ono što vole ili onoga koga vole zato što ne mogu da se snađu u čudu ljubavi i bliskosti. A, oni mogu biti vrsni umetnici. Šta vas motiviše da se često bavite takozvanim kamernim formama, predstavama sa dva ili tri lica?
- Veoma je teško raditi predstave koje u sebi nemaju predah, gde su glumci gotovo stalno na sceni. Moraš da gradiš i održavaš napetost i razlažeš fluide tih odnosa. Prosto mi se desilo da se bavim muško-ženskim ili žensko-ženskim odnosima. Istina, mene i privlače te teme ljubavi, sujete, mržnje... Ponekad mi moje predstave liče na psihijatrijski kauč, na kome ležim sama ili neko od aktera. Međutim, ništa to nije ni strano ni daleko, ni nerazumljivo. Naprotiv. Pa to je ono od čega se sastoji naš konkretni, svakodnevni život. Tatjana Nježić
