Izvor: Politika, 18.Mar.2010, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hajmanje je istraženo nasilje nad starima
Nasilje u porodici se krije, pa nema podataka o tome koliko je ono rašireno. Kod nas, ipak, postoje neke procene da svaki treći posetilac Centra za socijalni rad ima određena iskustva sa ovim nasiljem.
Naročito je skriveno i najmanje istraženo nasilje nad starima. To je kada odrasla deca zlostavljaju svoje ostarele roditelje. Često im uzimaju novac, a ne obezbeđuju osnovne uslove za život. S tim što roditelji veoma retko prijavljuju svoju decu kao nasilnike, zbog posebne emotivne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veze, a i zbog sramote od drugih. Da ne govorim o tome koliko su ostareli izolovani ljudi u nemogućnosti da prijave nasilje. Tako ono ostaje između četiri zida.
Kod nas se nasilje u porodici i inače krije kao privatna stvar porodice. S tim što ga, naizgled paradoksalno, kriju i žrtve, najčešće žene, što ima svoje korene u patrijarhalnom vaspitanju jer žena je ta koja je odgovorna za održavanje skladnih porodičnih odnosa. Muž je odgovoran za obezbeđenje materijalnih sredstava, a žena ,,drži porodicu” i smatra se odgovornom ako u njoj nema harmonije. Patrijarhalni obrazac joj je namenio tu ulogu, tako da rodbina, okolina, svi smatraju da je ,,ona ipak odgovorna” ako se porodica raspada i ako ,,ta bruka” izađe izvan kuće.
Zato se nasilje u porodici kod nas retko prijavljuje. I zato to nije jedan izolovani incident nego najčešće poslednji incident koji se dogodio posle dugogodišnjeg trpljenja. Svako nasilje u stvari ima svoj ,,istorijat” i svoje tri faze: podizanje tenzije, nasilni incident i posle toga ponovno uspostavljanje boljih odnosa, koje se svodi na izvinjavanje i obećavanje. Te faze se stalno smenjuju, s tim što sve kraće traju, pa kad je nasilnik postigao potpunu kontrolu i dominaciju više i ne mora da se izvinjava.
Zato mnoge žrtve kojima kažemo da ćemo pokrenuti krivični postupak protiv nasilnika ne veruju da im neko može pomoći. Jer nasilnik ih je ubedio u to da ne veruju u institucije.
Međutim, problem sa institucijama je u njihovoj nepovezanosti i neusklađenosti: svako radi svoj deo posla, bez uvida u to šta u vezi s istim slučajem rade u drugim ustanovama. Nasilnici time manipulišu, pa u policiji na primer kažu da u centru za socijalni rad žrtvi ,,niko nije verovao”. Ili kod nas u centru kažu da je policija ,,bila, i odmah otišla”. Ali ja znam da policija nikad nije izašla iz stana a da nije upozorila nasilnika da je to što čini krivično delo.
Budućnost borbe protiv nasilja u porodici je, zato, u povezivanju institucija na lokalnom nivou – policije, tužilaštva, suda, centra za socijalni rad, a takođe i domova zdravlja, škola. Pa kad se nasilje negde otkrije da se odgovornost između institucija odmah podeli. Mi to zovemo ,,konferencija slučaja”, to je metod kada su predstavnici institucija koje rade na zaustavljanju nasilja u jednoj porodici prisutni na jednom mestu. Tu se dogovori plan i podele zadaci.
Na primer – nećemo sklanjati žrtvu u ,,Sigurnu kuću” nego ćemo privesti nasilnika. Policija će u dogovoru sa tužilaštvom, a uz izveštaj centra za socijalni rad, predložiti zadržavanje. Zato ne moramo da sklanjamo žrtvu. Jer ,,Sigurne kuće” su u mnogim slučajevima neophodne, ali one su i dokaz nepravde prema žrtvama: izmeštamo ih iz njihove sredine, što je veoma stresno i za ženu i za decu, a nasilnik se širi u njihovom stanu. Mada je, s druge strane, u nekim situacijama ,,Sigurna kuća” zaista spas.
Znači, izlaz je u tome da se institucije okreću prema žrtvi. Pogotovo što je žrtvi, da bi ceo slučaj izgurala do suda, potrebna velika podrška. Ono što nam i predstavlja najveći problem je odustajanje žrtve od postupka. Žrtva poveruje da će se nakon svih tih intervencija nasilnik ,,dozvati pameti”, što se obično ne dešava. Po mom mišljenju, najviše treba raditi na tome da se žrtve ohrabre da svedoče na sudu. I da nasilnik dobije zasluženu kaznu. On koristi silu, i kao takav najbolje razume jezik sile. A to je sila državnih institucija.
Doduše, radila sam i jedan pilot program sa šestoricom nasilnika koji se zasnivao na tome da oni preuzmu odgovornost za nasilje i da pokušaju da razumeju da ne moraju da budu nasilni. Taj projekat je 2004. podržao Fond za socijalne inovacije pri Ministarstvu rada i socijalne politike, a takvi modeli postoje u svetu. To je edukativni četvoromesečni program, tokom kojeg nasilnik treba da prihvati odgovornost za svoje nasilje i da usvoji nenasilni obrazac ponašanja. Uspeh ovakvih programa zavisi od motiva nasilnika. Svi nasilnici su prihvatili da pohađaju program nadajući se da će im se žrtva vratiti ili odustati od pokrenutih postupaka. Neki su želeli i da viđaju svoju decu, a neki da dobiju blažu kaznu. Zlatno pravilo ovakvih programa je da niko od nasilnika bez određenog socijalnog pritiska neće pristati na sopstveno vaspitavanje protiv nasilja.
Psiholog u Gradskom centru za socijalni rad, odeljenje Zemun
Jeca Nedeljkov
[objavljeno: 19/03/2010]
