Izvor: Politika, 04.Jun.2010, 00:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HIPOKRIZIJA, SEKS I NACIONALNO PITANJE
Raskorak između stavova i ponašanja ,,premošćuje”se licemerjem
Ono što je za Anglosaksonce seks, to je za Srbe nacionalno pitanje. Ne mislim ovde da bi Srbi svoju energiju trebalo više da koriste za neke druge (prijatnije) aktivnosti. Prema rezultatima anketa, Srbi se prilično dobro kotiraju u seksualnoj sferi. Ne, ovde mislim na to da je oblast seksa, u anglosaksonskom svetu, ključna oblast u kojoj se iskazuje licemerje: u životu se radi upravo suprotno od onoga što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se proklamuje javno. Zato su seksualni skandali među onima koji iz svega glasa insistiraju na ,,porodičnim vrednostima” tako česti u Americi iEngleskoj. Propovednici seksualne apstinencije i nevinosti pre braka zavode šesnaestogodišnje učenice, sablažnjuju mlade dečake, odlaze na odmor u Argentinu sa ljubavnicama (dok ženi tvrde da igraju golf sa drugarima). I talas pedofilije među sveštenstvom samo je deo istog problema: hipokrizije.
Kako dolazimo do toga da nacionalno pitanje igra sličnu ulogu među Srbima? Jednostavno, ako primetimo da je socijalnipritisak kojim se zahteva verbalno izražavanje ,,nacionalno tvrdih” stavova toliko snažan da mu se tek mali broj ljudi može odupreti, dok je–to je ključno–ponašanje ,,nacionalno jakih” upravo u suprotnosti sa načelima koja oni proklamuju. Raskorak između stavova i ponašanjase ,,premošćuje” licemerjem. Naravno, hipokrizija ne postoji ukoliko neko ima snažan ,,nacionalni” stav i određuje svoj život u skladu s tim. Reči i dela su tada u harmoniji. Ali to je retko.
Objasniću to licemerje na nekoliko nedavnihprimera. U velikoj anketi koja je bila sprovedena pre nekoliko meseci, dve trećine srpskih studenata je izjavilo da namerava da karijeru i život nastavi u inostranstvu. To je šokantna statistika i jasan znak da puno toga u zemlji ne valja. I naravno, nije začuđujuća. Ono što začuđuje je da u pismima čitalaca, povodom tog rezultata, preovlađuje gotovo jednodušna osuda mladih od–onih koji većžive u inostranstvu! Većina njih se raspisala kako je život u okrilju kapitalizma strašan i surov, kako mladi ne treba da nasedaju zapadnoj propagandi, kako je mnogo bolji život na domaćoj grudi. Odlično; ali pitanje je jasno: gde vi ljudi živite? Ako je situacija u Evropi i Americi tako teška, i život tako surov, nema prepreka za vašpovratak u Srbiju. Ako savetujete drugima da treba u Srbiji da ostanu, onda i vi sami treba tamo da se vratite. Licemerno je savetovati apstinenciju od seksa, a u isto vreme držati tri ljubavnice. Licemerno je savetovati da ljubav prema domovini znači ostanak u njoj, dok se živi u inostranstvu, ili pak pokušava na svaki način da se dokopa inostranstva ili deca tamo pošalju.
Pre nekoliko nedelja, jedan od najboljih srpskihknjiževnika druge polovine 20.veka (i jedan od mojih omiljenih autora), opisao je svoj većvišedecenijski život u Francuskoj kao ,,život travke ili ptice”. Slična poruka je sadržana i ovde: jeste, ja većtrideset godina živim u Francuskoj, ali to je život kao neke biljke, nevezano je gde sam, biljkama je svuda isto. Ali da li je baštako? Ako čovek živi život biljke, i ako te biljke žive jednako dobro ili loše u okolini Pariza kao i u Šumadiji, nema razloga da se jedna lokacija više voli od druge. Očigledno je, pak, da ljudi ne žive kao biljke: postoje naši ljudski razlozi, počevši od načina života, standarda, profesionalnog uspeha do porodice koji čine da odabiramo život u jednoj društvenojsredini, a ne drugoj. Značaj tog ličnog izbora ne sme biti minimiziran: ne možemo da se pretvaramoda je ,,pravi život negde drugde” (implicitno u Srbiji) dok smo mi ovde (u inostranstvu) tek onako uzgred. Čovek mora stati iza svog izbora: izabrao sam i jošuvek svakog dana biram A, i ne mogu drugima,koji takođe hoće A, preporučivati da izaberu suprotno.
Treći primer. U jednom intervjuu, eminentan srpski fudbalski trener na pitanje koji bi projekat doneo najveću sreću čovečanstvu, jasno iglasno se određuje: „Propast Amerike”. Istina,možda je to malo čudna želja, jer nam nije pojasnio da li se tu radi o želji za nekom prirodnom kataklizmom koja bi Ameriku potopila kao Atlantidu i pobila 300 miliona ljudi ili o društvenom preporodu koji bi, recimo, Ameriku transformisao u neko potpuno novo društvo. Ali, najinteresantniji deo nastaje kada u odgovoru na jedno od sledećih pitanja čitalac vidi da deca ovog ,,ljubitelja Amerike” žive upravo–u SADi da je na njihov tamošnji uspeh otac veoma ponosan!
To nas onda navodi na ključni problem: da li se u ovim slučajevima radi o „neredu u mislima” ili o licemerju? Naime, nekonzistentnost između deklarativnih stavova i ponašanja može se objasniti „slabošću razmišljanja”. Ljudi u isto vreme mogu u svesti držati potpuno oprečne ideje ako se one nikad ne dodiruju. Tako u društvu možemo sa velikom usplahirenošću braniti stav da Amerika treba da potone kao Atlantida da bi se pola sata kasnije svim zvanicama hvalili uspehom sopstvene dece na čuvenom američkom univerzitetu. Ako kontradikciju između ta dva stava ne primete ni drugi ljudi, onda je očigledno „slabost u razmišljanju” prilično proširena. Da je ,,slabost u razmišljanju” toliko rasprostranjena, čini mi se malo verovatnim. Zato smatram da se radi o licemerju. Društveni pritisak ne dozvoljava nam da otkrijemo sebi i drugima da postoji nesklad između onoga što neko zagovara i njegovog ponašanja. Zato se svi pretvaraju da ne vide ono što je očigledno i zato niko ne sme da ukaže na ono što svi znaju.
Da li je hipokrizija uvek loša stvar? O tome su napisani traktati i u jednom pasusu ja na to ne mogu odgovoriti. Hipokrizija ima izvesnih prednosti, jer je to, kao što je napisao La Rošfuko, „počast koju porok odaje vrlini”. Potpuno ogoljavanje hipokrizije bi razorilo ljudsko društvo i civilizaciju. Ali negativna strana hipokrizije, za koju mislim da u ovom slučaju preteže, jeste da nam ona ne dozvoljava da vidimo stvarnost onakvom kakva jeste dok konačno ne doživimo neprijatan sudar sa njom. Svet se ne zaustavlja u svom hodu dok mi sanjamo ili se pretvaramo da sanjamo. Licemerje nam produžava „sanak” iubeđuje nas da je to istina, ali svako od nas, ako iskrenije i dublje pogleda u samog sebe, zna da se radi o samoobmani. I verovatno o samoobmani koja može skupo koštati.
Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir
Branko Milanović
[objavljeno: 04.06.2010.]
