Izvor: Politika, 13.Dec.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gvantanamci postali Urugvajci
Šestorica nedavno oslobođenih zatvorenika Gvantanama već su u Montevideu dobili kuću, uče španski i čekaju porodice
Niko nije primetio ništa posebno što bi šestoricu mladića koji su se u četvrtak šetali glavnom ulicom Montevidea, po prolećnom suncu, izdvajalo od bilo kog Urugvajca. Na sve su ovi mladići uredno podšišanih brada u platnenim košuljama i sportskim pantalonama ličili, samo ne na opasne teroriste koji su 12 godina proveli u američkoj kaznionici Gvantanamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bez ikakve mogućnosti da stupe u kontakt sa spoljnim svetom. Samo tri dana pre toga, u prošlu nedelju, četiri Sirijca, jedan Palestinac i jedan Tunišanin su vezanih ruku i nogu, sa povezom preko očiju, američkim vojnim avionom sleteli na aerodrom u Montevideu gde su stigli pravo iz Gvantanama.
Montevideo i Vašington dugo su pregovarali oko ovog transfera, a najsiromašniji predsednik na svetu Hose Muhika tražio je između ostalog od Baraka Obame da šestorica zarobljenika dolete u Urugvaj kao slobodni ljudi. Muhika je u mladosti zbog svoje pripadnosti gerilskom levičarskom pokretu Tupamaros takođe proveo 13 godina u tamnicama vojne hunte, a postao je najomiljeniji predsednik na svetu. Prirodno je što je tražio da ljudi kojima nikakva krivica nije dokazana, a nije im čak ni suđeno, bez lisica na rukama stupe na tlo ove majušne gostoljubive zemlje ukleštene između Argentine i Brazila, na južnom rogu Južne Amerike. Iz nekog svog razloga Vašington nije ispoštovao ovaj uslov.
Četiri od pet Urugvajaca podržavaju odluku vlade da se zarobljenicima iz Gvantanama odobri dolazak i život u Urugvaju ukoliko u njemu žele da ostanu. Da su oni tamo dobrodošli, iako druge latinoameričke zemlje ne žele da slede primer Urugvaja, pa su Čile i Brazil odbile da prime robijaše iz Gvantanama, vidi se po mnogim gestovima. Najveći sindikat u zemlji obezbedio im je za prvo vreme komfornu kuću sa baštom u jednoj osunčanoj ulici. Tu je svako od njih dobio po Kuran, i ćilim, stiže uskoro i televizor, dolazi im nastavnik za španski jezik, brzo će se obučiti kako da rukuju mobilnim telefonima, a o svemu tome i još o sijaset drugih detalja redovno izveštavaju urugvajski mediji koji se utrkuju da o pridošlicama saznaju što više. Predsednik tamošnjeg sindikata tvrdi da je već tridesetak firmi ponudilo novim useljenicima posao.
Urugvaj je valjda jedina zemlja u obe Amerike koja nema nijednu džamiju, a već je i pre dolaska iz Gvantanama primila nekoliko desetina izbeglica iz Sirije.
Iako sve deluje idilično, pa neki od bivših zarobljenika tvrde da navijaju za urugvajski fudbalski tim, da vole da piju mate (poseban čaj koji redovno ispijaju Argentinci i Urugvajci) i da su zahvalni predsedniku Muhiki, neke odredbe ovog transfera nisu potpuno jasne.
Muhika tvrdi da su pridošlice potpuno slobodne, pa da mogu da se kreću po zemlji, ili da otputuju u inostranstvo kad god to zažele, dok je Vašington tražio da se oni zadrže u Urugvaju bez prava da iz njega izlaze bar dve godine. Još je zanimljivije to što je odlazeći predsednik Urugvaja od Obame tražio ukidanje embarga prema Kubi i oslobađanje nekolicine kubanskih zatvorenika u Americi osuđenih zbog navodne špijunaže.
Od svega toga Obama je izgleda rešen samo da zatvori sramni zatvor Gvantanamo, u kome je ostalo još oko 130 zatvorenika koje nema kuda da pošalje. Republikanci su odlučno odbili da oni budu prebačeni u SAD, latinoameričke zemlje nisu raspoložene da ih prime, a pitanje je šta bi sa ovim osumnjičenim teroristima radila bilo koja država.
Zato se boravak prvih lasta iz Gvantanama pomno prati. Neki od njih uputili su preko svog advokata pismo zahvalnosti urugvajskom narodu, u kome objašnjavaju kako su bez ikakve krivice, gotovo slučajno, dospeli u Gvantanamo. Takva je bila sudbina Abdelhadija Omara Faraja koji je otputovao u Avganistan u potrazi za boljim poslom, ali se uplašio da će ga zaraćene grupe ubiti zato što je Arapin, pa je pokušao da prebegne u Pakistan, gde su ga uhapsili pakistanski vojnici i istog dana predali američkim vojnicima. Od tada za njega počinje pakao, prvo u zatvoru u Kandaharu, pa zatim u Gvantanamu gde je prebačen 8. juna 2002...
Slična je i sudbina Alija Husaina Šabana, o kome su Urugvajci nešto više saznali preko njegovog advokata Majkla Mona. Ovaj tridesetdvogodišnji Sirijac nema ni ženu ni decu. Celu svoju mladost proveo je kao zatvorenik, kaže Mon za urugvajski list „Opservador”. U gimnaziji je bio đak generacije. Kada je maturirao, odlučio je da pre upisa na fakultet malo proputuje. Otišao je u Avganistan, gde je hteo da se posveti izučavanju Kurana. Ali prijatelji su ga savetovali da odatle ode da ga ne bi „uhapsili Amerikanci” zbog njegove posvećenosti islamu. I opet slična priča, hvataju ga pakistanski vojnici i predaju Amerikancima koji ga muče u zatvorima u Kandaharu i Gvantanamu...
Šestorica doseljenika tvrde da su prvi put stupili u kontakt sa porodicama tek kada su stigli u Urugvaj. Nekima od njih rodili su se u međuvremenu braća ili sestre. Drugima je poginuo sin u ratovima. Do sada su svi izjavili da žele da ostanu u Urugvaju i da im se tu pridruže njihove porodice. Urugvajska vlada spremna je da pomogne da se to ostvari. Kad budu svi na okupu, Visoki komesarijat UN za izbeglice će im obezbediti posebne kuće. Amnesti internešenel traži da im SAD plati odštetu za izgubljeni život.
Za sada je jedino izvesno da im prvi zraci prolećnog sunca, na obali Rio de la Plate, u Montevideu jako prijaju.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 13.12.2014.
