Izvor: Vostok.rs, 27.Avg.2013, 13:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Guskova: U slučaju Gorjačeva poštovati zakonitost
27.08.2013. -
Jelena Guskova, doktor je istorijskih nauka, redovni član Ruske akademije nauka, inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Senata Republike Srpske. Rukovodilac je Centra za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka. Intervju «Modus Agendi».
Vi ste bili mentor Ilje Gorjačeva. Da li ga dobro znate kao čoveka? Kako ga možete okarakterisati kao studenta?
Jelena Guskova: Ilja je >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << studirao na Univerzitetu Akademije nauka. Tamo se nije izučavala istorija slovenskih naroda. Naš Institut – Institut Slavistike – dugo godina se trudio da na tom Univerzitetu otvori Katedru Slavistike, ali to se nije desilo. I tako se na Fakultetu za istoriju pojavio student, koji je želeo da se bavi samo istorijom Jugoslavije, to jest konkretno - istorijom Srbije. Obratili su mi se iz dekanata sa molbom da budem mentor pri izradi diplomskog rada studentu koji ni o čemu drugom ne želi da zna osim o Srbiji. Prihvatila sam. Prvi susret je ostavio veoma povoljan utisak. Ilja je odavao utisak veoma ozbiljnog studenta, koji zna šta hoće. Već je smislio i temu diplomskog istraživanja, baveći se njome i izvan zidova Univerziteta, jer tamo predavača o istoriji Balkana nije bilo. Ilja je pisao o Srpskoj pravoslavnoj crkvi u vreme Drugog svetskog rata na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. To je složena tema, ali upornost i želja da da svoj doprinos tom pitanju su pobedili. Ilja je diplomski rad radio veoma ozbiljno, postavivši osnove naučnog gledišta u odnosu na istorijske i savremene zadatke. Ilja je rad branio blistavo, i to je bio jedan od najboljih radova te generacije. Zato su Ilju Gorjačeva preporučili za postdiplomske studije, videvši u njemu veliki naučni potencijal. Položio je sve prijemne ispite i primljen je na postdiplomske studije našeg Instituta 2004.godine i počeo da radi disertaciju. Tema je ostala ista. Prve godine postdiplomskih studija viđali smo se često, ali je kasnije školovanje i istraživanje zanemario. Kada sam upitala o čemu se radi, da li će nastaviti rad na disertaciji, dobila sam odgovor da ima ogromne životne probleme i da se ne može baviti naukom dok ih ne reši. Na žalost, Ilju smo morali da ispišemo sa postdiplomskih studija.
Šta je Ilju privuklo baš Srbiji?
Jelena Guskova: I kasnije je Ilja dolazio kod nas na Institut, ne tako često, ali je dolazio. To je obično bilo vezano sa redovnim izlaskom lista “Obraz”. I svi razgovori sa njim bili su vezani samo za Srbiju. Upravo tada sam shvatila da moj bivši postdiplomac nastavlja kontakt sa Srbima. On i njegovi srpski prijatelji su i časopis izdavali zajedno, skupljali se na fudbalskim utakmicama u Beogradu, naročito kada su protiv Srba igrali Hrvati. Meni, mojim saradnicima, mojim učenicima, sve to je bilo jasno. Nikada se nije postavljalo pitanje da li volimo Srbiju. Kao uostalom i Srbi nas. To je neobjašnjivo i iracionalno osećanje u stadijumu podsvesti, genetskog sećanja. Verovatno u osnovi svega leži jezičko, kulturno i religijsko jedinstvo. Ali time se ne može sve objasniti. Dovoljno je da Rus jedan put boravi u Srbiji, i on tu zemlju i te ljude nikada ne može zaboraviti. Vuče ga da se vrati tamo. Ilja je, kako mi se čini, nesvesno uradio mnogo za učvrščivanje veza ruske i srpske omladine, i za budućnost naših zemalja.
Šta Vi znate o Iljinim političkim gledištima, njegovom delovanju i planovima? Kako ste reagovali kada ste videli optužbe?
Jelena Guskova: Na žalost, sa Iljom nikada nisam razgovarala o politici, nisam znala njegove planove, smatrajući da njegova budućnost treba da bude vezana za nauku. Tako mlad i - politika... Za mene je to bio nonsens. Sretali smo se, na primer, kada je radio na televizijskom kanalu «Spas» negde 2008.godine: kada sam gostovala u jednoj od emisija. Tada sam shvatila da Ilja temu Srbije ne ispušta iz vida, produžava boravak tamo (kada ima novca), i razmišlja da se ponovo vrati naučnim istraživanjima. Razgovarali smo o mogućnosti da se opet bavi svojom disertacijom. Slučajno sam saznala za optužbe protiv Ilje, i bila sam krajnje iznenađena. Iskreno da kažem, nisam poverovala, jer znam Ilju kao inteligentnog, prostodušnog, otvorenog i razumnog mladog čoveka.
Kako je poznato, Iljina društveno-politička delatnost je bila neraskidivo vezana sa razvijanjem rusko-srpskih odnosa. Kakav je Vaš utisak, da li je Ilja uspeo da shvati specifičnost tog regiona i suštinu problema koji stoje pred srpskim narodom? Da li je uporediva situacija na političkim scenama Rusije i Srbije?
Jelena Guskova: Videla sam se još jedan put sa Iljom, u Beogradu, kada je on već nekoliko meseci živeo u Srbiji. I ponovo je u zanosu govorio o naučnom radu. Predložila sam mu novu temu za disertaciju, Ilja je prihvatio ideju kao plodotvornu, posebno jer je može razrađivati samo čovek koji živi u Srbiji. A Ilja je odlično poznavao zemlju, ljude, običaje. Sa zanosom je čitao srpske istoričare, radio sa istorijskim dokumentima,znao jezik. Mogu da kađem da je Ilja napisao mnogo članaka u novinama, časopisima, elektronskim medijima: o Makedoniji, generalu Mladiću, Kosovu, ratu 1999. Uvek sam se radovala kada bih videla ta izdanja. I bila sam uverena da će se Ilja sigurno vratiti naučnom i publicističkom radu. Malo znam o Iljinim prijateljima u Srbiji, i o njegovom shvatanju tamošnje situacije. A, s druge strane, da bi se znalo i analiziralo, potrebno je biti stručnjak. A Ilja se tek školovao. Srbija i Rusija imaju i istorijski i trenutno mnogo toga zajedničkog, i naš put u budućnost je zajednički, u to sam ubeđena. Različitosti se više iskazuju u zavisnosti od političkih elita koje dolaze na vlast, i od toga da li oni znaju za neophodnost našeg zajedničkog delovanja. Danas, kako mi se čini, u Moskvi postoji shvatanje važnosti podrške Srbiji, a u Beogradu Moskvu uglavnom koriste za određene političke ciljeve, čime su doista napravili izbor «mi smo sa Rusijom» . Eto, kada se ne uspe sa Evropskom Unijom, kada NATO traži potpuno potčinjavanje, kada konačno ode Kosovo i postavi se pitanje otcepljenja Vojvodine i južnih krajeva, tada se pogledi srpskih političara ponovo okreću ka Rusiji.
Trenutno se u Srbiji razmatra pitanje ekstradicije Ilje Gorjačeva Rusiji. 5. juna 2013. godine Viši sud u Beogradu je po kratkom postupku, za svega 3 dana, doneo rešenje o predaji Gorjačeva Rusiji, ali je Apelacioni sud 18. jula poništio tu odluku ukazavši na narušavanje rešenja suda prve instance. Međutim, 24. Jula, Viši sud ponovo donosi isto rešenje, ignorišući preporuku Apelacionog suda. Što je najgore, donoseći rešenje o ekstradiciji, sud prve instance čak nije ni tražio dokaze o krivici Gorjačeva, i o inkriminišućim radnjama koje mu se pripisuju, ne osvrćući se na to da je osnovanost optužbi neophodan uslov za ekstradiciju. Takva situacija izaziva, u najmanju ruku, čuđenje. U vezi sa tim, postavlja se pitanje koliko je sudska vlast u Srbiji nezavisna od izvršne, i da li je moguće govoriti o nezavisnosti pravosudnog sistema u toj zemlji ?
Jelena Guskova: Kada je na vlasti bila Demokratska stranka, pravosudnom sistemu je nanesen ozbiljan udarac. Iz sistema su udaljene mnoge visokoprofesionalne sudije. Nova vlast bi, kao trebala, da obnovi sudski sistem, ali vidimo da se taj proces oteže. U donešenim rešenjima u slučaju Ilje Gorjačeva, kako mi se čini, mogla bi igrati veliku ulogu želja da se dodvori Rusiji: trebaju nam usluge, pa hajde da joj izađemo u susret, Moskva, vele, zna šta radi. Ali u takvim slučajevima veoma je važno poštovati zakon. A baš odnos prema zakonitosti u mnogome karakteriše stepen autoritarnosti ili demokratičnosti vlasti, a takođe i njenu dugovečnost.
Koliko se, po Vašem mišljenju, slučaj Gorjačeva uz uzimanje u obzir njegove javnosti, može odraziti na perspektive Srbije za pristupanje Evropskoj Uniji?
Jelena Guskova: Srbiji uopšte nije ugrožena integracija u Evropsku Uniju. Ali, u svakom slučaju, Beogradu je veoma važno da radi na svom imidžu pravne i demokratske države (posle svih optužbi koje su se obrušile na zemlju i narod tokom 90-ih godina). A tome javnost, otvorenost i sprovođenje zakona u slučajevima kakav je slučaj Ilje Gorjačeva, može samo koristiti.
Rusija je odbila da izruči Srbiji Mirjanu Marković i Marka Miloševića iz političkih razloga. Da li će srpsko pravosuđe zatvoriti oči na to da je slučaj Ilje Gorjačeva politički i izručiti ga Rusiji, kako će na to reagovati srpsko javno mnjenje?
Jelena Guskova: Srpsko javno mnjenje je veoma ozbiljno. Ono je na svojim plećima iznelo tešku krizu 90-ih godina, ratove, sankcije, bombardovanje, nepravednost i neobjektivnost međunarodnih organizacija, «demokratičnost» srpskih vlasti koje uopšte ne razmišljaju o narodu. Sada se javno mnjenje umorilo. Narodu je veoma loše, njegova životnost se nalazi na veoma niskom stupnju. I veoma ga je teško ubediti da ima perspektivu. Kada bi u slučaju Ilje vlasti pokazale objektivnost, to bi mogao biti jasan znak da se nešto menja. O drugom je teško pričati.
Poznato je kako Vi predano zastupate srpski narod i borite se za njegovu čast i dostojanstvo. U haškoj tamnici se nalaze Radovan Karadžić, Ratko Mladić i Vojislav Šešelj. Kakve su Vaše prognoze? Mogu li oni računati na pravedno suđenje?
Jelena Guskova: Delovanje međunarodnih organizacija je posebna tema, kao uostalom i Međunarodnog tribunala. Mi odavno i ozbiljno razrađujemo to pitanje. Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju nije sudski organ nego politički instrument za optuživanje srpskog naroda, kako bi se predstavio celom svetu kao jedini krivac za razgorevanje plamena krize na Balkanu tokom 90-ih godina. Kao krivca su izabrali srpski narod, i sada Tribunal to mora dokazati. I tada bi agresija NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine bila opravdana ciljem kažnjavanja krivca. Lukava zamisao, odgonetnuta od strane Rusa i Srba. Na žalost, u toj mašini za mlevenje mesa zvanoj Tribunal, stradaju konkretni nevini ljudi. To su tragične sudbine branilaca otadžbine, časnih oficira i generala koji su ustali u odbranu svoje zemlje. Mnogi su ratovali protiv NATO-a. Za «sudije» to nisu ljudske sudbine, već sene nečeg beznačajnog i nižerazrednog. I ne žele da razumeju. Dobili su zadatak od «gazde» i treba ga izvršiti. I izvršavaju ga. I kako onda ne kazniti glavne Srbe za koje ste pitali? Kazniće ih. Ali oni zaboravljaju da postoje još Sud istorije i Božji sud. Zato i pišemo puno, da bi istoričari u budućnosti mogli sve da stave na svoje mesto i svakome daju po zaslugama.
25.avgust 2013.godine
Izvor: modus-agendi.org
