Izvor: Politika, 21.Nov.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Guliver putuje kroz keš kredite
U stvarnosti koja je prerasla svaku satiru naši kolekcionari su presrećni kad obore cenu za 50 evra, kaže slikar Đile Marković
Slikanju života na asfaltu i srpskih arhetipova od „uličnih odrona” pa dalje, Srđan Đile Marković, beogradski andergraund umetnik, dodao je motiv noćnog urbanog pejzaža prestonice. U novom ciklusu od deset slika, nastalih po porudžbini beogradske Galerije „Dar-mar” (Kralja Petra 44) to je jedna od tema, a posebno se izdvaja rad „Kolekcionar”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedini izložen na istoimenoj postavci koja će trajati do 29. novembra. Delo predstavlja jednog (možda tipičnog) kupca umetničkih dela. Ostatak ciklusa „Kolekcionar” za sada se može videti samo u katalogu. Osim što je slikar, Srđan Đile Marković, jeste i prvi čovek „Supernauta”, muzičar i kompozitor postpankovskog miljea, kako kažu znalci, i „ne baš ozbiljan” likovni kritičar. Sa tekstovima svojih pesama, ali i slika sa stripovskom poetikom rado udara u čelo.
O upravo izloženom delu „Kolekcionar”, ali i o tome da li strepi da će zbog toga prodaja njegovih slika biti usporena Marković u razgovoru za naš list ističe:
– Naši kolekcionari su presrećni kada obore cenu za 50 evra. Kupuju muzejske formate, prave zaostavštinu za budućnost, ali 50 evra je 50 evra i ovom prilikom im se zahvaljujem na bezrezervnoj podršci (osmeh). Možda sam i ja neka vrsta kolekcionara, jer skupljam urbane prizore koji mi se čine najbitnijim za Beograd u ovom trenutku. Video sam puno ambicioznih kolekcija takozvanih zaostavština za budućnost, ali u njima nije bilo rizika. Postoje kolekcionari koji imaju radove svakog slikara koji je dobio na primer „Politikinu” nagradu. Nemaju nijednog autora u kolekciji koji nije poznat. A u Luvru ima mesta i za minorne majstore koji su fenomenalni. Kolekcionari su prevareni idejom da se život može posedovati. I to postoji u svakom čoveku, a kolekcija ti služi da ne vidiš život.
Galerista je u ovom slučaju tražio da Đile naslika i urbane noćne pejzaže, a on pojašnjava:
– Meni pejzaž nikada do sada nije bio tema, a u pejzažnom slikarstvu imate gomilu mogućnosti. Kakav je naš urbani noćni pejzaž? On je kao trenutak u kom živimo, stvarnost bezobraznija od svake satire. Imamo šest hiljada banaka na hiljadu i po zaposlenih. To su Guliverova putovanja kroz keš kredite. Uzmeš tri hiljade, a vratiš dvanaest. Beograd je potpuno izgradio svoje vizuelno lice sa svim tim besomučnim reklamama. Zgrade su postale nebitne, samo je postalo važno gde se prave pare. A to je tamo gde najviše svetli. I tako nije samo kod nas. Današnji pejzaž grada su svetleće reklame. Uz to sam naslikao i moj prepoznatljivi mesec, kao simbol propasti, koji stalno puši. Stvarnost je dovoljno apsurdna, ironična, i šteta da se to ne zabeleži. To su suveniri iz Beograda.
Iako je bilo predloga da slika i ovaj ciklus na svoj prepoznatljiv način, Marković to nije želeo:
– Od toga mi je odmah bilo muka. Umetnici koji ceo život imitiraju sami sebe često se dovedu do samoparodije. Nisam to želeo. U ovim najnovijim radovima su mi boje postale tamnije nego u prethodnim delima, nema onih šljaštećih televizijskih boja (jakih i neprirodnih).
Srđan Đile Marković: "Gomora skajlajn", 2014
U skorijoj prošlosti šestomesečni boravak u Parizu ostavio je na našeg sagovornika snažan utisak:
– Obišao sam sve najmodernije izložbe, a poražavajuće za Pariz je bilo da nemate nijednog savremenog umetnika spremnog da rizikuje, već se ide na dobitnu kombinaciju. To je dosadno. S obzirom da nisam ništa novo pronašao otišao sam da gledam ono staro i kao đačić svaki dan obilazio Luvr. Mnogo mi se dopada flamansko žanr slikarstvo. Uvek sam u tome video nedostižnost. Počev od onih ludaka koji su slikali haljinice od tila, a ti ih čuješ kako šušte. To je neko umeće izgubljeno za čovečanstvo čim je Flandrija pukla. I više niko i nikad neće to ponoviti, niti treba. U tim žanr scenama postoji fantastičan kontekst da komentarišeš sve što te nervira. One su pune socijalnih aluzija, sitnog zezanja vladajuće klase. Klasni rat – to su žanr scene.
Na naš komentar da i kod njega ima aluzija Đile dodaje:
– Da i kod mene je klasni rat. Kad završim delo ne zanima me šta će biti s njim. Ne skupljam svoje slike. Važna mi je prodaja, ali tu nije samo reč o njoj, nego o ukusu publike što daje izvesnu stvarnost umetnosti. Ali na slici ništa nije stvarno osim tvojih snova. To su sve ipak boje na platnu. Sada radim novu sliku o umetnici u usponu, a oko nje su tri znalca koji će je savetovati kako najbolje da se probije u svetu. „Jedan aspirirajući umetnik” je naziv tog rada po narudžbini.
Upitan šta se događa u njegovoj muzičkoj karijeri, sa „Supernautom”, Srđan Đile Marković za kraj navodi:
– Ne pauziram sa muzikom, „drljam” i sviram dalje, samo se ne trsim i ne pojavljujem mnogo u javnosti. Slikarstvo i muzika su dve najbliže umetnosti, ali je muzika uvek ispred, revolucionarnija je. Muzika nosi klicu propasti države – kaže umetnik.
Biljana Lijeskić
objavljeno: 22.11.2014.
