Izvor: Politika, 19.Jul.2012, 00:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glavni odbor, a u stvari, lider
U nekim zemljama (Nemačka, SAD) državne izborne komisije kontrolišu i procese kandidovanja u političkim strankama
Izborni zakon u Srbiji ne poznaje stepenovani cenzus, iako se on u svetu često primenjuje. Kod nas toga nema. Istovremeno, postoji potreba i želja većih stranaka da budu u savezu sa malim strankama. S jedne strane, iz velikih stranaka čujemo primedbe da male stranke, zbog njihovog ucenjivačkog potencijala, ,,kroje sudbinu Srbije”, a s druge strane iste te >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << velike stranke u izbornom procesu na svoje liste stavljaju i po desetak malih stranaka. One timepokušavaju da ostvare bolji izborni rezultat, ujednopokazujući da male stranke mogu u tome da im pomognu. One imaju određeni rejting i birače koji ih biraju, dok velike stranke tako pokušavaju da privuku uz sebe i jedan broj neopredeljenih. Građani tako imaju osećaj da je reč o partijama oko kojih se mnogi ujedinjuju.
Zato je i sad u skupštini više od četrdeset stranaka: sve izborne liste, osim jedne (DSS), su koalicione. U koaliciji su i stranke koje pripadaju potpuno različitim političkim polovima, pa se zato govori o slaganju rogova u vreći. Iako to birače zbunjuje, pravnim aktima se u ovu oblast ne može do te mere intervenisati da to bude suprotno htenjima onih koji glasaju. Ako birači hoće fragmentiranu partijsku scenu, zakonodavac tu ne može mnogo da interveniše.
Ipak, treba uvesti stepenovani cenzus koji će napraviti razliku između stranaka koje na izbore izlaze same i onih u koaliciji. Međutim, svaki put kad je najavljivana takva mogućnost postojali su veliki otpori već formiranih koalicija. Jerkad neko proceni da su njegovi interesi ugroženi on će naći političku argumentaciju zašto nešto ne treba menjati.
Kad je, pak, reč o 119 poslanika iz Beograda (i 94 opštine bez poslanika), to je posledica zatvorenih lista, a uzrok je centralizovanost i nedemokratičnost političkih stranaka. Sve političke stranke bez izuzetka su centralizovane, a proces kandidovanja u njima je nejasan i nije javan. Iako u strankama postoje formalna pravila o izboru kandidata za poslanike, u suštini, taj proces se svodi na to da lider stranke i najuže rukovodstvo određuju ko su kandidati. I, naravno, u prvih 50 ili 70 su oni koji su bliski s predsednikom stranke – po pravilu su to ličnosti iz istog grada. Objavi se lista i kaže se: to je odluka glavnog odbora, a sve se svodi na to da je lider stranke odobrio predlog. Zato najveći broj poslanika dolazi iz glavnog grada jer tu je politička moć i tu su lideri stranaka koji imaju svoje prijatelje, sagovornike i poslušnike. Možda bi zato bilo interesantno analizirati ne samo to odakle su ljudi koji su izabrani u parlament nego i koliko je u prvih sto i više kandidata onih koji nisu iz Beograda i Novog Sada.
Međutim, kad bi stranke bile demokratske i kad bi postojala demokratska borba kandidata, prema standardima koji važe u nekim razvijenim zemljama, zatvorene izborne liste ne bi bile veliki problem. Jer u nekim zemljama (Nemačka, SAD) državne izborne komisije kontrolišu i procese kandidovanja u političkim strankama.
Kod nas takve kontrole nema i zato mnoge opštine nemaju nijednog poslanika u parlamentu. Što znači da ako građani iz tih opština imaju neki predlog ili žalbu koja se rešava izvan lokalne samouprave oni će morati da putuju u Beograd. U svojoj varošici nemaju kome da se obrate, i tako je u 94 varošice, što u suštini jeste depersonalizovana politika:postoji problem, samo nema nikoga s kim biste mogli o tome da razgovarate. Ali, ponavljam, to su posledice, a uzrok svega su nedemokratski odnosi unutar političkih stranaka.
Izmenama izbornog zakona stanje se može popraviti tako da propisi teraju stranke na procese demokratičnosti. Ali treba i da prođe izvesno vreme (godine, pa i decenije) da političke stranke same unutar sebe uspostave sistem demokratskih izbora. Sad u našim strankama kažu: nemate vi pravo da menjate naše interne akte, možemo mi da kandidujemo koga hoćemo. U razvijenim zemljama u unutarstranačkim izborima se, međutim, poštuju demokratska pravila.
Kod nas, za početak, treba menjati izborni zakon, ići na neke modalitete personalizovanih izbora, u kojima se zna za koga se glasa, i onda bi postojala i veza između jednog regiona ili opštine i poslanika koji se bira.
*Cesid
Đorđe Vuković
objavljeno: 19.07.2012
