Izvor: Politika, 15.Mar.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde nas vodi nevidljiva ruka
Prepuštanje tržištu (laissez-faire) nije nas dovelo ni do ekonomskog progresa, ni do društvenog prosperiteta
Neoliberalni ekonomisti su tokom prethodnih decenija tvrdili da je tržište ta nevidljiva ruka koja uvodi red u ekonomske odnose, pa čak i u društvene odnose uopšte. Međutim, prepuštanje tržištu (laissez-faire) nije dovelo ni do ekonomskog progresa, ni do društvenog prosperiteta. Ono je dovelo do ekonomske krize. Po svojoj ozbiljnosti i dubini, sadašnja ekonomska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kriza mnoge podseća na onu između dva svetska rata.
Izvesno je da će ona trajati tokom cele ove decenije. Metropole evropskih država, koje su nekada nazivane centrima svetskog kapitalističkog sistema, i u odnosu na koje su određivana periferijska i poluperiferijska društva, a kojima je, zatim, sugerisana modernizacija po neoliberalnom modelu, danas deluju kao pozornica na kojoj se smenjuju masovni protesti depriviranih slojeva. One čak deluju kao pozornica na kojoj se trenutno odvija istorija čiji ishod ćemo tek videti.
Nakon 2008, broj protesta u evropskim metropolama kao što su Atina, Rim, Lisabon, Madrid, Pariz, London u svakoj narednoj godini se povećava. To samo po sebi govori da se kriza ne povlači nego suprotno, ona se produbljuje. Njeni glavni indikatori su masovna nezaposlenost, kako neobrazovanih tako i visokoobrazovanih, visoka zaduženost država, pad privrednih aktivnosti itd.
Moguće je pretpostaviti da će cela decenija biti prepoznatljiva po antagonizmu između socijalnih slojeva, naročito između građana i onih delova upravljačkih elita koje su korumpirane, u traganju za novom ideološkom paradigmom i drugačijom ekonomskom politikom. Deceniju će, takođe, karakterisati kriza legitimiteta svih nivoa postojećih elita, kao i kriza unutar samih političkih sistema, koji više ne poseduju mehanizme rešavanja socijalnih sukoba ili proizvodnje konsenzusa i pristanka na postojeću politiku.
U zemljama istočne ili, uže, u zemljama jugoistočne Evrope, svi politički procesi su osmišljavani i legitimisani s ciljem saobražavanja političkim, kulturnim i ekonomskim standardima zapadne Evrope. Zbog toga mnoge zbunjuje ovakav razvoj događaja, koji se svodi na to da područja ka kojima su pre 25 godina krenuli nisu mesta blagostanja i visokog standarda nego socijalnih i političkih previranja i stvaranja drugačije istorije. Tu zbunjenost zapažamo kod upravljačkih elita i političkih stranaka, ali i kod medijskih i intelektualnih elita i običnih ljudi.
U vreme dubokih kriza, koje nisu ograničene samo na jednu državu nego obuhvataju čitave regione, zbog nemogućnosti da se smanji i kontroliše socijalno nezadovoljstvo i reše političke protivrečnosti, to nezadovoljstvo se često usmerava ka spolja. Tada raste verovatnoća regionalnih ratova ili čak svetskog rata. Ukoliko se ovo nezadovoljstvo ne usmeri ka spoljnom „neprijatelju“ onda opet raste verovatnoća unutrašnjih pobuna i mikrorevolucija. Ne treba zaboraviti ni na mogućnost transnacionalne revolucije, tj. promene sistema koja obuhvata veći broj država. Takve krajnosti, u vreme krize, koja obuhvata ne samo jednu državu nego čitav niz država, javljaju se kada države same, zatim regionalno, i konačno u kooperaciji sa globalnim institucijama, ne mogu da pronađu rešenje za ekonomske i socijalne probleme.
Osim što predstavlja pretnju za društvo i pojedince, kriza nužno uslovljava preispitivanje svega na čemu se jedno društvo (ili više njih) zasnivalo. Kriza vodi ka preispitivanju ideoloških obrazaca, političkog sistema, tipa ekonomske politike, resursa kojima se raspolaže, organizacije društva, dominantnog vrednosnog i obrazovnog sistema itd.
Kriza koja obuhvata čitav region je tegobna i teška do tačke nepodnošljivosti, ali posle nje staro nestaje i novo nastaje.
Doktorand na Fakultetu političkih nauka
Lorna Štrbac
objavljeno: 15.03.2014.
.jpg)
