Izvor: Politika, 06.Jul.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ful-kontakt u blatu
Aleksandar Apostolovski
Ko kaže da se srpski tabloidi štampaju kao jeftini kuvari za kanibale greše samo u jednoj stvari. Žuta štampa danas nema cilj da ih kupuju ljudožderi, već je motiv mnogo ambiciozniji: da Srbi, umesto svinjetine, počnu da mljackaju mahom izbezumljen svet oko sebe.
Kako inače nazvati visokoumna štiva u kojima se ljudi najpre nedeljama čereče na naslovnicama, potom se kuvaju u kipućoj vodi ili peku u rerni, na unutrašnjim stranama, zavisno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od ukusa – a onda se serviraju na kioscima?
Taj gurmanski sadržaj vredan 20 ili 30 dinara, dakle, jeftiniji i od najjeftinijeg sladoleda (beše li to „rumenko”), stvoren je kao propagandna narodna kuhinja kojom vladaju takozvani politički, obaveštajni, tajkunski i kriminalni centri moći.
Jeftinija od smrznutog ekstrakta jagode koji se liže, dva najvažnija tabloidna lista sada su krenula u bespoštedni rat jedan protiv drugog. Vremenska koincidencija koja kaže da je sukob, u kom neće biti zarobljenika, objavljen onoga trenutka kada su krenule najave o smenama u vrhu policije, navodi na jednostavan zaključak: njihovi takozvani anonimni i dobro obavešteni izvori dopiru do samih vrhova sukobljenih delova političke i obaveštajne bratije.
Nekada su se, u samoupravnom socijalizmu, grešni kadrovi nazivali „otuđenim centrima moći”, a kako tada nije bilo tabloida, ta fraza je predstavljala putokaz za partiju i radni i siti narod da je pomenuta otuđena persona kandidat za društveni karantin. To je, u prevodu, značilo da se prelazi na drugu stranu trotoara, kada se dotični pojavi na korzou.
Ko kome sada pripada kada je naroda sve manje, a uz to je i od onoga što nas je preostalo većina gladna, gola i bosa? Dakle, ko je Papajin, ko Mangov, a ko Bananin na švedskom stolu južnog voća, što već sada uz trivijalni zaplet servira i Darko-Narko Šarić?
U svom svedočenju, nekada sitni kradljivac iz Pljevalja, unapređen u regionalnog Eskobara, bavio se uticajem vitamina na zdravlje političke, obaveštajne i mafijaške elite, a ko je na čijoj strani može se odgonetnuti samo filigranskim dešifrovanjem poruka koje sada jedni drugima šalju Dragan J. Vučićević i ponovo ujedinjena familija Rodić. Ti suptilni kodovi glase: Iš, mrš, stoko, džibe, drukaro, zvečko, đubre, govedo…
Zapravo se filozofija i „Kurira” i „Informera” nije bazirala na konceptu da čitaoce uvek moraš hipnotisati svojim društvenim angažmanom, verbalnim driblinzima i intelektualnim marifetlucima, a da potom sa svojom publikom letiš po nebesima, sve dok ima kerozina u rezervoaru, napunjenom za dve ili tri banke.
Takva žurnalistička avantura mora ipak imati granicu, mora sadržati onu dozu ljudskosti koju novinarska udruženja nazivaju kodeksom.
Sadašnji rat tabloida, u koji je, kao u svoje prirodno stanište, gle slučaja, aterirao i Vladimir Beba Popović, predizajnirani Alister Kembel srpskog javnog prostora i to sasvim iznenada i uz mnogo buke, kao kada bi onaj malezijski avion sada sleteo na polazni aerodrom, nabacuje još jednu zagonetku.
Da li je verbalno tabloidno prepucavanje, kao žar za razbuktavanje društvene i političke krize, uvezeno spolja, jer je Beba bio u dobrovoljnom egzilu, suviše blizu kabineta Mila Đukanovića? Ili je rezultat ove rafalne prepiske isključivo domaća radinost kraljeva žute štampe i njihovih anonimnih izvora kockastih glava?
Kome je, zaista, potreban ful-kontakt u blatu u najtiražnijim novinama, koje međusobnom stenografskom razmenom biografija svojih bosova dokazuju samo da njihov interes nije i javni? Jer, zašto bi običan, nezaposleni svet zanimalo ko od vlasnika novina pripada stočnom fondu, a ko živini?
Najverovatnije je da se iza suptilne gradacije žuto, žuće, braon – krije ambicija pokrovitelja za preraspodelom političke moći. Iza toga se krije i sve ostalo: vladanje službama, novcem i sudbinama. Malo li je, na ovu skupoću?
Međutim, ako je premijer Aleksandar Vučić svoj zipovani ekspoze, kao autorski tekst pod naslovom „Akcija odmah”, juče dao „Informeru”, dok je „Kurir” istoga dana raspalio po Rusima i „Gaspromu” uoči odlaska Vučića u Moskvu – valjda za srećan put – šta se još može naslutiti?
Možda to da osim potvrde da je Frojd bio u pravu, što inače oba tabloida podržavaju na duplericama, prikazujući polugole silikonske pevaljke, u žurnalističkom konfliktu ima još ponečeg ozbiljnijeg.
„Kurir” se, naime, u balkanskim geopolitičkim igrama svrstava na stranu Amera, dok nad „Informerom” još lebdi oreol političke neutralnosti. Ili, kako bi to slikovito rekao ravničar Čanak, oseća se prisustvo politike političkog duha Koštunice dr Vojislava.
Vučić se, naime, opire uvođenju sankcija Rusiji zbog krize u Ukrajini, iako je Vlada nedvosmisleno za put Srbije u EU, dok Amerikanci na politiku nesvrstavanja nove vlade gledaju jednako blagonaklono kao slon kome zec stavi šapu u oko.
Rusi bi, opet, promenu neutralnog stava Srbije posmatrali jednako blagonaklono kao ujed ose u vrat, ali sleđa.
U zemlji u kojoj se na operaciju katarakte čeka dve godine, dakle, u zemlji masovnog slepila, očito je da je rat tabloida ipak mnogo ozbiljnija stvar nego što je to merenje sujeta dva medijska žućkasta kralja. Mada bih voleo da je drugačije i da se Vučko i Rajin sin Aca Rodić čuju svake večeri, ugovarajući međusobnu pljuvačinu za sutrašnji dan, kao što su to nekada, es-em-esovima činili naizgled posvađani hrvatski medijski tajkuni, Nino Pavić i pokojni Ivo Pukanić.
Javno su se predstavljali kao omiljeni smrtni neprijatelji, dok su se krišom dopisivali, kao tinejdžeri, zabavljajući se iz dva razloga: zbog krvi koju su tražili čitaoci i zbog deviznih računa koji su im rasli svakoga dana, mahom zbog onog prvog.
Kako god bilo, beogradska čaršija bruji nedeljama o tabloidnoj krizi, tiraži skaču, a ozbiljan svet se javno gadi, a tajno uživa u skarednim detaljima živopisnih novinarskih i poslovnih biografija.
To mnogo više govori o nama, nego o njima.
objavljeno: 06/07/2014
