Izvor: Blic, 29.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dužni smo da mladima kažemo istinu
Dužni smo da mladima kažemo istinu
Pažnju ovdašnje publike na svoje filmove reditelj Peter Bačo skrenuo je pre dve decenije kada je na Festu prikazan njegov film 'Krunski svedok'. Ta filmska satira o Jožefu Pelikanu koji je uzgajao 'kisele, ali njihove, mađarske pomorandže', snimljena 1969. godine, i iz bunkera izvađena deceniju kasnije, pokrenula je lavinu otkrivanja 'problematičnih' ostvarenja iz filmske baštine. Taj akciji tek početkom devedesetih godina prošlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << veka pridružila se i Jugoslavija. Bačo je čest gost u našoj zemlji, a njegov najnoviji boravak vezan je za predsednikovanje žirijem na nedavno završenom Devetom međunarodnom filmskom festivalu na Paliću.
'Volim Palić i njegovo jezero, ovo mesto deluje tako smirujuće. I, mada se nalazim pri kraju karijere, voleo bih da ovde napravim neki film. U Vojvodini, baš kao i u Mađarskoj, postoji nostalgija prema srednjoevropskoj sređenosti i uljuljkanosti. Ona je kao i svaka nostalgija - puna lažnih činjenica, ali tako to uvek biva kada se u prošlosti traži ono što je izgubljeno u sadašnjosti. Već sam zamislio scenu u kojoj bi u Muzičkom paviljonu svirao orkestar, a naokolo bi šetale lepe žene u otmenim kostimima', kaže Bačo. Da li je i vaš najnoviji film 'Tinjajući plamičak', koji je prikazan na ovogodišnjem festivalu na Paliću, pokušaj da se prošlost tretira bez ideološkog pritiska?
- To nikad ne može da se izbegne. Ideološki refleksi su uvek snažni, pogotovo na terenima na kojima postoji višak istorije. U filmu 'Tinjajući plamičak', istina, nema ništa od onoga što je vezano za socijalističku ideologiju. U tom filmu hteo sam da razotkrijem jedan period iz naše istorije filma i istorijske prilike koje su našoj mladoj publici bile malo poznate. To je priča o Katalin Karadi, velikoj zvezdi mađarskog filma iz vremena Drugog svetskog rata. Ona je bila pevačica, filmska heroina, a igrala je i u mjuziklima. Nove vlasti su je bojkotovale i ona je otišla u Holivud. Tamo je napravila solidnu karijeru i tek u zrelim godinama vratila se u Mađarsku. U vašem filmu neke autentične ličnosti nalaze se kao akteri u špijunskom zapletu koji ima elemente fikcije. Koliki je učinak realnog, a koliki izmišljenog u filmu 'Tinjajući plamičak'?
- Dosta toga je realnog. Upoznao sam jednog od junaka, Šicija, tekstopisca pesama Katalin Karadi, i njegove priče koje deluju prilično neverovatno ugradio sam u film. Na primer, on je Jevrejin koji je zaista kod istog nemačkog generala boravio dva puta, oba puta se lažno predstavljajući i dovodeći svoj život u opasnost. Jednom je to bilo kada je trebalo da mu odstrani kurje oko, a on nije imao pojma sa pedikirskim poslom, a drugi put kada se predstavio kao vođa američkih obaveštajaca koji je pogrešno iskočio iz padobrana i umesto kod Titovih partizana završio u Mađarskoj.
Čini se da se Jugoslavija često, na različite načine, pojavljuje u vašim filmovima...
- Za taj utisak vezani su i razlozi lične prirode. U Jugoslaviji, u Maglaju, boravio sam kao mladić učestvujući u izgradnji pruge Brčko-Banovići. Bio sam zaljubljen u jednu Jugoslovenku i to mi je, kada sam se vratio u Mađarsku, uzeto kao veliki greh nakon donošenja rezolucije Informbiroa. Kasnije sam dosta autobiografskih elemenata iz tog slučaja ugradio u film 'Prekjuče', mada su moje nedaće bile daleko manje od onih kojima sam izložio svoje glavne junake. Iako ste najpoznatiji kao autor satiričnih dela čini se da je vaša vokacija više vezana za tragikomične sadržaje. Koji vam je od ta dva elementa - tragičnog i komičnog - privlačniji za upotrebu?
- To je i najteža stvar na filmu. Pronaći pravu ravnotežu između komičnih i tragičnih sadržaja. A, možda su ti tragikomični junaci i karakteristični za srednjoevropsko područje. Reč je o malim ljudima koji se nađu u vrtlogu velikih istorijskih lomova. Oni su nespremni da se bore sa njima, ali zahvaljujući instinktima uspevaju da se izvuku iz nedaća u koje ih upliće njihova naivnost. Mađarski film je bio predugo pod pritiskom potrebe da se preispituju komunizam i sovjetska intervencija 1956. godine. Da li je ta tema konačno apsolvirana u mađarskoj kinematografiji?
- Bilo je dosta problema, sigurno ne više nego kod vas, kada je reč o finansiranju filmova u periodu tranzicije, pa je i nedostatak novca doprineo tome da se sve više rade filmovi iz savremene tematike, a da se taj bolni period više ne ekranizuje u pređašnjoj meri. Međutim, nedavno je od države stigla opipljivija finansijska pomoć, pa se nadam da će to doprineti daljem razvoju mađarskog filma. Najvažnije je to da autori sada mogu da stvaraju u kontinuitetu, a ne sa dugačkim pauzama kao što je to ranije bio slučaj. Saša Radojević
.jpg)
