Izvor: Blic, 21.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovite priče o očaju
Duhovite priče o očaju
Mladi beogradski reditelj Stefan Arsenijević (28), čiji je kratki film '(A)torzija' dobio 'Zlatnog medveda' u Berlinu 2003. godine (nominovan je i za 'Oskara'), počeće krajem ove godine snimanje svog prvog dugometražnog igranog filma 'Ljubav i drugi zločini'.
Upravo taj njegov projekat biće, među njih 45 od 500 prijavljenih iz celog sveta, predstavljen na roterdamskom koprodukcionom marketu, jednom od najvećih i najstarijih u Evropi. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Takođe, 'Ljubav i drugi zločini' ( jedan je od svega tri filmska projekta koja će se pojaviti na prestižnom koprodukcionom marketu Festivala u Berlinu.
- Učešće na tako velikim filmskim marketima zaista je veliki uspeh. Već je štampano oko 1.000 kataloga i poslato producentima po celoj Evropi. Sa internacionalnim omnibusom 'Izgubljeno-nađeno', u okviru kojeg je i moj film, u poslednjih godinu dana obišao sam više od 30 festivala, tako da mi se više puta dešavalo da mi prilaze ljudi i kažu: 'A ti imaš onaj projekat u Roterdamu!' Počeli su da me prepoznaju, što naravno vrlo prija, ali mi je sada najveća briga da ne izneverim to poverenje i interesovanje - kaže za 'Blic' Stefan Arsenijević.
Njegov budući film 'Ljubav i drugi zločini' je, kako Stefan šturo kaže, 'melanholična priča o zaljubljenim kriminalcima'.
Imaju li vaši zaljubljeni kriminalci veze sa gej populacijom? Sudeći po dodeli 'Zlatnog globusa', to je trenutno hit tema u svetskoj kinematografiji.
- Ne, nema nikakve veze sa tim, svi će biti heteroseksualni (smeh). Ta tema je već nekoliko godina prisutna u svetu, ali ovo je Srbija, pravim srpski film. Moja ljubavna priča takođe nije obična. Glavna tema je ljubav između 20-godišnjeg mladića i 15 godina starije žene. Pored nje ćemo u filmu imati i mnogo priča koje su pomalo pomerene, ali ne toliko u tom spoljašnjem, već više u suštinskom smislu. Tako da ste negde bili na dobrom tragu. Svi junaci u ovom filmu žude za ljubavlju. Zašto ljubav nazivate zločinom?
- Ljubav zaista može biti zločin u nekom smislu. Uvek postoje prepreke koje je mogu odvesti u zločin. Inače, film govori o Srbiji danas i ogledalo je osnovnog osećanja ovdašnjeg života, ali je, sa druge strane, vrlo stilizovana priča, svet koji ja konstruišem. Naravno, ne pravim dokumentarac, želim samo da pokažem da se u pravom životu kriminalci ponašaju vrlo neobično u odnosu na sliku koju, zahvaljujući i filmovima, imamo o njima. Znači li to da je ljubav glavno osećanje danas u Srbiji?
- To je samo težnja za ljubavlju, a mislim da je očaj glavno osećanje. To sam u omnibusu 'Izgubljeno-nađeno' pokušao da prikažem. 'Ljubav i drugi zločini' takođe će biti film o očaju, ali je ispričan kroz ljubavnu priču jer mislim da ljubav može promeniti osećanje potpune izgubljenosti. To je dobar pomak, idemo napred...
- Ja volim da verujem u to. Uvek imam optimističan pristup životu, pa i filmu. Moji filmovi su duhoviti filmovi o očaju zato što verujem da je život takav. Kada nam se dešavaju najgore stvari, duhovitost je užasno prisutna u Srbiji, a drugo, lično ne volim da nakon filma imam osećanje da je ovaj svet stvarno strašan. Šta film, po vama, treba da pruži?
- Film je uteha, kao i svaka umetnost, zato su tokom bombardovanja u Srbiji pozorišta i bioskopi radili kao nikad. U manje ekstremnoj životnoj situaciji, umetnost je sklonište, mogućnost da se proživi i neki drugi život, a u izvesnom smislu i pokazatelj života. Verujem da umetnost treba da bude pozitivna i da ima takav stav prema životu. To, naravno, uopšte ne mora da podrazumeva hepiend; tako se 'Izgubljeno-nađeno' završava hapšenjem koje je početak jedne ljubavne priče. Stalno govorite 'srpski film', 'srpska publika', da li zaista pri pravljenju filma razmišljate o tome?
- Ja sam deo srpske publike, to se pogotovo moglo videti u omnibusu, gde je uključeno šest istočnoevropskih reditelja. Svaki od tih filmova odražava kinematografiju zemlje iz koje dolazi. Tako se mađarski film potpuno iskreno bavi temom samoubistva, ima tešku i jezivu atmosferu karakterističnu za tamošnju kinematografiju. Mi smo, nasuprot tome, uvek pravili duhovite filmove, majstori smo komedija koje se završavaju tragično. To je prosto deo srpskog mentaliteta kome naravno i ja pripadam. Mislim da je bitno da budeš iskren prema sebi, a onda da imaš i dobru svest odakle potičeš, kako bi to što praviš bilo autentično. Kako je na vaš sadašnji stav i rad uticalo vaše svetsko iskustvo?
- Putovanja su mi dala su širinu pogleda na svet, to će negde podsvesno izbiti, ali ono čemu ja ostajem dosledan jeste duboko kopanje po mikropričama koje su vrlo autentične za nas. Na omnibus 'Izgubljeno-nađeno' ljudi svuda reaguju isto, na istim mestima se smeju, to mi govori da je to što radim univerzalno. Mislim da je najbitnije raditi nešto autentično i lično, a da bude razumljivo svakome. Postoji li recept za uspeh?
- Mislim da treba biti iskren i slediti sebe iznutra. Radiš puno, a onda se nadaš da ćeš imati i sreće, jer jedino to ne možeš da kontrolišeš. M. Graf
