Izvor: Blic, 13.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Duhovita strana straha i tuge
Duhovita strana straha i tuge
Komad 'Supermarket' Biljane Srbljanović je, kao što je poznato, naručen. Kada sam u novinama pročitala da je poznati nemački reditelj Tomas Ostermajer, koji je inače vrlo intrigantna ličnost, naručilac - to me dodatno intrigiralo. Zanimalo me šta je to zapravo - rekla je rediteljka Alisa Stojanović, koja režira upravo ovaj tekst za scenu Bojan Stupica, a čija se premijera očekuje u decembru ove godine. Uloge tumače Predrag Ejdus, Boda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ninković, Goran Šušljik, Nataša Šolak, Cvjeta Mesić i Boris Milivojević, scenografiju potpisuje Darko Nedeljković, a kostim Zora Popović.
Govoreći o tome kako joj je zaista drago što radi u teatru 'Stupica' jer, po njenim rečima, ovo pozorište sada liči na 'Donamar' u Londonu gde je čelnik Sem Mendez, poznat ovdašnjoj publici po filmu 'Američka lepota'.
- 'Stupica' je dobio pre svega toalete, zatim probnu salu, garderobe i mnoge druge ‘detalje’ te konačno liči na pozorište. I drugi komadi koji se sada igraju ovde drugačije izgledaju. Recimo, komad 'Bliže' se izvodi u potpuno novom sjaju, ne samo zato što u njemu uz Vladicu Milosavljević, Nebojšu Glogovca i Radu Tomović igra i ministar Lečić, već pre svega zbog znatno boljih uslova'. Kako publika reaguje na ministra na sceni?
- To posebno privlači pažnju. Možda zato što ima momenata u kome se kinji lik koji Lečić igra, što privlači publiku i što gledaoci prate sa posebnom pažnjom.
Otkud to potajno uživanje u činjenici da možemo kinjiti ministra pa makar i na sceni? - Zato što naša tradicionalna inferiornost, sa druge strane strah od vlasti proizvodi animalno ponašanje prema političarima. Što naravno nije objektivna slika stvari. Vidite, u Londonu bi, recimo, bila senzacija da ministar igra u predstavi. Vratimo se 'Supermarketu'. Rekli ste da vas je posebno zanimalo šta je to zapravo. Pa, šta je?
- Pre svega to je komad vrlo neobične, moderne forme. Zanatski veoma talentovano, odlično i vešto napisan. A tema je univerzalna, što mi se jako dopalo. Znači, komad se događa u Nemačkoj ili Austriji, likovi su i sa Istoka i sa Zapada, a svi problemi i fenomeni koje Biljana obrađuje, zajedno sa još nekim koji su u međuvremenu postali aktuelni, sublimirani su u temu čovekovog straha kroz problem vremena. Jer, pozorište je jedini medij u kome je moguće imati tri vremena u istom trenutku na sceni. Zato 'Supermarket' sublimira najintrigantnije i najzanimljivije mogućnosti pozorišta, a sa druge strane bavi se najtežim i najtužnijim stvarima za čoveka, i to na vrlo duhovit način. Prosto, Biljana je evropski i svetski etabliran pisac, a čini mi se da je ovo njen najzreliji komad. Često se mogu čuti mišljenja da vi svojim novijim režijama padate ispod svog nivoa. Kako to tumačite?
- Ne mogu to da tumačim. Ja sam, recimo, s Mileninim 'Paviljonima' ušla u neku potpuno novu fazu. Taj tekst ne samo da je nagrađen u Beču već je zainteresovao i Bonsko bijenale, tako da će selektor te manifestacije doći da gleda predstavu. A to šta kritika misli je stvar ukusa i procene. Moj osećaj za sebe samu doveo me do toga da shvatim da sam zaslužila da režiram komade domaćih autora. Ipak, kako komentarišete te procene da ste pali ispod nivoa nekih svojih ranijih režija?
- Ko me to procenio, kažite mi hoću da ga tužim jer mi trebaju pare. Sad ću da pozovem Kusturicu da se posavetujem sa njim (smeh). Šalim se, naravno. Niste mi odgovorili.
- Od kada sam ušla u posao reditelja svesna sam da sam ušla u nešto što je podložno javnoj proceni. I trudim se da čujem šta se o tome govori na raznim nivoima. Da li ste vi lično zadovoljni svojim režijama koje ste uradili?
- U prirodi umetnosti i umetnika je da niko nikad ne bude sasvim zadovoljan. Pa nisam ni ja. Kad već pominjemo razne nivoe, nedavno smo saznali da ste postali predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Kakve ćete novine uneti u tu kuću?
- Veliki sam protivnik Upravnih odbora i godinama se borim da shvatim za koga rade i čemu to služi. Pošto još uvek ne znam čemu služe, ovo vreme ću iskoristiti da to saznam. S druge strane, dok se formalno stvari vezane za pozorište i kulturu ne dovedu u red, učiniću sve da postojeća pozorišta opstanu jer to je i u mom profesionalnom interesu. Već duže od godinu dana treba da radite komad 'Sudbinu i komentare' upravo u tom teatru. Kako će to izgledati da predsednik Upravnog odbora jednog pozorišta režira u tom pozorištu?
- I to moram da proučim ali ću radije režirati nego što ću biti član Upravnog odbora. A kako gledate na ono što se dešava na društvenoj sceni. Koje je vaše viđenje sukoba na javnoj sceni unutar partija DOS-a?
- Ja se samo osećam zdravije nego ranije. Javnost sukoba me ne uznemirava već me čini sigurnijom. Sad bar znam ko se svađa i zašto. Samo se bojim da se ne pretera u tome i da ne izgubim interes da pratim događaje. Ne volim svađe u kojima je sve jasno već na početku i koje se ponavljaju. Više volim sukobe argumenata koji će me pomučiti u opredeljivanju na nekim predstojećim izborima. To vam je kao u pozorištu. Što je sukob pametniji, to je neizvesnost do kraja veća. A pitanja kulture?
- Apsurd ove zemlje je što su najbolje slogane izmislili fudbalski navijači, a u fudbalu smo najslabiji, dok su oni najplaćeniji. Uz košarkaše, vaterpoliste i odbojkaše slogan 'Mnogo smo jaki' na majcama bi mogli da nose i mnogi ljudi iz ove kulture. Milorad Pavlović
