Izvor: Politika, 09.Feb.2012, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobitnici i odbitnici
Brojnost nagrada stvara lažnu sliku o razuđenosti i bogatstvu našeg kulturnog života
Na nedavnoj godišnjoj skupštini Udruženja književnika Srbije, koja je počela uručivanjem nagrade „Milan Rakić”, pesniku Milošu Jankoviću mnogi su čestitali dva puta; najpre, zato što je dobio nagradu s imenom umetnika koji je proširio vidike moderne srpske poezije, a drugi put – zato što je nagradu odbio da primi... Prethodno je s govornice pročitano da je Janković „svojevoljni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odbitnik” ovog priznanja. U brojnim intervjuima obrazloženje je dao nesuđeni laureat: odbija visoko priznanje pošto je odlukom žirija prekršen pravilnik u kome piše da nagradu „Milan Rakić” može da dobije jedan ili dvoje kandidata, a žiri je ovoga puta nagradio njih troje!
Odbijanjem nagrade – što se događa veoma retko – Janković je stekao dodatni publicitet, bacivši u zasenak preostalo dvoje dobitnika, ni krivih ni dužnih. Žiri UKS verovatno će ubuduće pažljivije čitati pravilnik o nagradi; tada bi bio zadovoljniji i Milan Rakić, inače pravnik po obrazovanju, sa Sorbone.
Nagrade su važno polje stimulativnih instrumenata kulturne politike. Postoje od najstarijih vremena. U antičkom dobu negovao se običaj da se poeta laureatus ovenča lovorovim vencem, a srpski đaci i studenti okitili su 1838. Simu Milutinovića u Pešti „jelovim vencem sa pšeničnim klasjem”. Petrarka je bio ovenčan na Kapitolu, a engleski dvorovi iskazivali su patronatstvo izabranim pesnicima dodeljivanjem posebnih penzija...
Današnji laureati nisu dužni da, kao nekad na engleskom dvoru, uzvrate kiticom prigodnih stihova, ali to ne znači da je nesporazuma s nagradama manje; pogotovu onda kad uz plaketu stiže i izvestan novčani dodatak.
U načelu, nagrade treba da budu u skladu s opšteprihvaćenim ciljevima kulturne politike (naša vlada tri miliona evra namenjenih nacionalnim nagradama raspoređuje na temelju jedne nepismene i konfuzne uredbe!); one, takođe, treba da odslikavaju kulturni nivo određene sredine i otkrivaju dominantnu prirodu društvenih odnosa.
Broj nagrada u kulturi Srbije i publicitet koji ih prati, pak, stvaraju lažnu sliku o razuđenosti i bogatstvu našeg kulturnog života. Nagrada je toliko da novinari kulturnih rubrika jedva stignu da ih registruju; ponekad se, naročito u januaru i februaru, dogodi da se u jednom danu, na tri različita mesta, u glavnom gradu istovremeno uručuju tri nagrade za jednu oblast stvaralaštva. Nesporazumi s nagradama ne nedostaju ni manjim mestima, na primer u Vranju, gde se dodeljuju dve nagrade s imenom Bore Stankovića! Koja će od njih dve preživeti, odlučiće uskoro sud...
Množina nagrada uspavljuje, umanjujući kritičnost kao nerazdvojnu komponentu kreativnosti. Stvarna briga društva za razvoj kulture zamenjena je površnim marketinškim pričicama i prigodnim intervjuima s laureatima. Od silne magle koja se pri tom stvara ne vide se istinski kulturni problemi i položaj onih stvaralaca koji nisu nagrađeni, posebno ako žive u unutrašnjosti. Uz fanfare koje prate dodeljivanje nagrada iz muzeologije ili za najčitaniju knjigu, na primer, teško je postavljati pitanja o zatvorenom Narodnom muzeju ili kašnjenju u obnovi nacionalne biblioteke.
Iza nagrade u kulturi treba da stoji odgovoran proces vrednovanja po kriterijumima koji su javni i jasno profilisani. Antropolog Rut Benedikt piše u „Obrascima kulture” (1976) da su vrednosti i etos osnovni elementi kulture, te da se na osnovu analize sistema nagrađivanja mogu otkriti tipovi vrednosnih orijentacija društva, pa i čitave epohe. Mnoge naše nagrade, nažalost, degradiraju relacije od značaja za budući razvoj društva, a ponekad i snažno potpomažu uspon nevrednosti.
Ovakvo poimanje sociokulturnih funkcija nacionalnih nagrada, ako već nije dopušteni vid korupcije, svakako ometa kulturu u naporu da bude aktivna i efikasna na oba svoja fronta – kako na afirmativnom i osvajačkom, tako i na onom drugom, eliminatornom. Ne možemo iz budžeta podsticati ono čega je ionako previše, a često je i bezvredno. Favorizovanjem estrade, vlada je, možda i nehotice, poslala zbunjujuću poruku podanicima.
U mnogoglasju u vezi s nagradama, zalažem se da se bar one državne dodeljuju odgovornije, s jasnijim kriterijumima i kao rezultanta zajedničke zagledanosti u emancipatorske potencijale Srbije, koju jedino autentična duhovna produkcija može da izbavi iz nevolja u kojima se batrga.
Dekan Fakulteta za kulturu i medije Megatrend univerziteta
Milivoje Pavlović
objavljeno: 10.02.2012.
