Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Feb.2015, 16:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Meduzin pogled
Umesto da protekle nedelje pomno čitam vesti sa Minhenskog “skupa o sigurnosti”, to jest vesti sa neformalno najznačajnijeg godišnjeg svetskog sajma politike, policije i obaveštajnih službi, ja sam se iz nekog razloga bacio na čitanje jedne stare knjige: biografije Žozefa Fušea, koju je napisao Štefan Cvajg, a koju je nekadašnji beogradski izdavač Rad izdao još 1983. godine, u ediciji “Zvezdani časovi čovečanstva”(?).
Istina, Fuše bi, da je nekim čudom živ, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << verovatno učestvovao na Minhenskom skupu, jer je reč o jednom od najčuvenijih ministara policije u svetskoj povesti, a koji je svakako najpoznatiji francuski političko-obaveštajno mešetar posle Rišeljea u francuskoj istoriji. Jer, on je na prelazu iz 18. u 19. vek decenijama bio glavni sakupljač i prodavac političkih i policijskih informacija, što za Direktorijum Prve republike, posle Velike revolucije 1789. godine, što za Napoleona Bonapartu, prvo kao prvog konzula, zatim kao doživotnog konzula i napokon kao francuskog cara. Da bi ga, naravno izneverio kada je video da je njegovo vreme iscurelo. Kao što je prethodno izneverio i Robespjera, Baraa i sve druge za koje je trebalo da radi iz senke, a radio im je o glavi.
Od ovog lično neuglednog čoveka, koji je 50 godina pre Marksa koncipirao komunistički manifest, zatim bio jedan od najpoštenijih i najsurovijih dželata i čuvara republike, pa podmitljivi i prebogati obaveštajni sluga Napoleona, te na kraju režiser povratka Burbona na kraljevski presto – mnogo su naučili njegovi potonji esnafski naslednici Meternih, Berija, Huver i ostali drugovi.
No, neću ovde iz ove sjajne knjige da prepričavam neverovatne zaokrete u Fušeovoj životnoj priči, da bi se uvek našao uz većinu i pobednike – nego ću vam skrenuti pažnju na Cvajgovu usputnu opasku o neizlečivoj “političkoj strasti”. On o ovom “opštem mestu”, a povodom Fušea, piše: “Vlast ima Meduzin pogled. Ko joj je jedanput sagledao lice, taj ne može više da odvoji pogled od nje; ostaje začaran i prikovan. Ko je jednom osetio opojnu slast vladanja i zapovedanja, taj ne može nikad više da je se odrekne”. Cvajg kao izuzetke od ovog strašnog pravila navodi samo Sulu i Karla V, a dozvoljava da je u svetskoj istoriji bilo još samo nekoliko drugih izuzetaka.
Ova Cvajgova opaska pala mi je u oči upravo u danu kada sam pročitao da i naš predsednik Tomislav Nikolić, već na polovini svog mandata, izjavljuje da bi “voleo još jedan mandat”. Neću sada da cepidlačim oko trenutne političke sadržine ove (da li) ničim izazvane izjave ili da špekulišem o tome kome je ona zapravo upućena kao poruka, jer Nikolić ovde postupa kao i svi naši drugi političari, koji bi, odavde do večnosti, da nastave sa svojim zanatom.
U tom pravcu, da nabrojimo samo još nekoliko domaćih slučajeva, deluje i ex predsednik Boris Tadić, koji kao da traži podršku Vlade Srbije za kandidaturu za naslednika Ban Ki Muna, što je na neki način “krađa ideje” od Vuka Jeremića, nekadašnjeg, upravo Tadićevog, ministra inostranih poslova. Verovatno iz sličnog “Meduzinog razloga” Vuk Drašković nije napustio mesto šefa SPO-a, a Čedomir Jovanović se iz redova vanparlamentarnog LDP-a preporučuje za Vučićevu vladu.
Možda su iz iste strasti Zoran Živković i Dušan Petrović osnovali sebi stranke, a Bojan Pajtić se prihvatio teškog posla konsolidacije Demokratske stranke. Uostalom, reč je uglavnom o ljudima koji su “rano počeli” i rano se uzvinuli na visoke položaje, pa im se ne može prigovoriti da su radno i zdravstveno istrošeni. Naprotiv. Izvesna dosada koja prati njihova imena više potiče od nedostatka promene njihovih narativa, a to se ne leči promenom “političkog stajlinga” (koji oni ni ne menjaju), već spremnošću za rudarska istraživanja novih političkih resursa i novih tema. Uostalom, svi su oni pomalo zarobljenici istrošenih “vodećih ideja” Srbije, koja ne pokazuje volju da se menja, a hoće bolje da živi.
U stvari, neko bi mogao reći da sve to i nije loše samo po sebi, zato što bi se navedeni primeri mogli navesti u prilog teze da se i kod nas politika postepeno profesionalizuje. Jer, uvek je bolje kad se i političkim poslom bave profesionalci, nego fanatici određenih ideja, spremni da iz nekih “istorijskih razloga” sprovedu svoje vizije makar ognjem i mačem.
