Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Okt.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Ljudski kapital
Ministar finansija Siniša Mali nedavno je sa zadovoljstvom istakao da je Srbija na osnovu istraživanja Svetske banke zauzela visoko 27. mesto, među 157 zemalja, po Indeksu ljudskog kapitala (Human Capital Index, HCI), pa je na toj listi pozicionirana rame uz rame sa privredno najrazvijenijim zemljama, a najbolja je u regionu.
Istina, kada se pogleda pet pokazatelja koji opredeljuju ovaj indeks, odmah se da uočiti da se on oslanja na informacije koje samo ukazuju na eventualne >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << potencije ljudskog kapitala u svakoj zemlji, a ne na njihove efektivne rezultate.
Naime, HCI obuhvata verovatnoću da dete doživi pet godina, očekivani broj godina školovanja, harmonizovani kvalitet obrazovanja ispitan na testovima, procenat petnaestogodišnjaka koji će doživeti 60 godina života i udeo dece koja ne zaostaju u rastu. Odmah se vidi da HCI ne uključuje mnoge pokazatelje koji karakterišu tržište rada u nekoj zemlji, adekvatnost ponude radne snage potrebama nacionalne privrede, strukturu zaposlenih i nezaposlenih, pokretljivost radnika, itd. Pa ipak, nije loše što je Srbija bar na ovoj listi visoko rangirana, ali je glavno pitanje kako bolje angažovati “ljudski kapital”.
Kada sam bio u Sloveniji čitao sam zanimljivo objašnjenje zašto je ova zemlja i dalje veoma atraktivna za strane ulagače (pa i one kineske, koji su tamo najveći). Tamošnji analitičari tvrde da je visoka kvalifikovanost raspoložive radne snage glavni adut Slovenije u privlačenju investitora i da tamo problem “odliva mozgova”, koji je bio karakterističan za tranziciono vreme, više nije akutan jer je zemlja strateški uklopljena u EU, bezbedna, sa razvijenim zdravstvom, sa brojnim kulturnim događajima i sa dobrom “infrastrukturom kvaliteta života”.
Sve to Srbiji vapijuće nedostaje. Ili, kako se u intervjuu Blicu (14. oktobra) izrazio član Fiskalnog saveta Nikola Altipamarkov, za razvoj inovacija i ljudskog kapitala “važni su zdravo društvo i jake institucije, koje omogućavaju najsposobnijim i najkreativnijim pojedincima da se iskažu”, te da u poslednjih pet, 15 ili čak 25 godina nijedna naša vlada nije sistemski i odlučno u tom pravcu učinila dovoljno. Ja bih tome dodao – ne da nije učinila dovoljno već je učinila mnogo toga suprotnog u pravcu “partijskog zapošljavanja”.
U oblastima gde to partijsko zapošljavanje praktično nije bitno, Srbija pokazuje veliki nedostatak pojedinih kvalifikovanih kadrova. Samo poslednje sedmice u novinama možete naći da, na primer, ovdašnjem transportu nedostaje oko 6.000 vozača autobusa i kamiona. U tom pravcu ide i vest da jedna kikindska fabrika mora da robotizuje proizvodnju jer u Vojvodini ne može da nađe dovoljno zavarivača. Uostalom, uprkos tome što je na Beogradskom univerzitetu registrovano 2.200 doktorata, a na privatnim fakultetima broj doktoranata se i ne zna, opšti je utisak da naučna zajednica sve manje učestvuje u javnom životu, a o njenim stvarnim naučnim dometima, naročito u domenu društvenih nauka, mnogo govori činjenica da njeni pripadnici sve ređe objavljuju radove u stranim časopisima.
Meni je zanimljivo da i u vrhovima vlasti i opozicije gotovo da nema “novih stručnih ljudi”, tako da se stalno odlaganje famozne “rekonstrukcije” Vlade Srbije može tumačiti i činjenicom da ni vladajuće stranke nisu u stanju da lansiraju nove ljude od kredibiliteta (ili se napadno demonstrira da su oni, kada se gde ipak postave, samo “fasadne ličnosti”). Vladajuća koalicija kao da je zamrzla svoju “hijerarhiju moći” iako je tip političke borbe koji uporno primenjuje takav da ubrzano “troši” upravo kredibilitet mnogih svojih vodećih aktivista.
Sve u svemu, Srbija, po mom utisku, ne raspolaže baš izobiljem “ljudskog kapitala” ni na kojem nivou, a to se uočava kada se taj kapital dublje analizira i kada se uoče njegovi “strukturni debalansi”. Uostalom, to se vidi i po činjenici da strani investitori kod nas uglavnom ulažu u pogone koji ne zahtevaju visoku kvalifikovanost radne snage. Jer, oni najkvalitetniji mladi ljudi i dalje odlaze iz zemlje, ne samo zbog većih plata već i zbog kvaliteta i perspektive života u celini. To je čudno u zemlji u kojoj se večito govori o budućnosti.
