Izvor: Politika, 17.Apr.2012, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deo rešenja - sufinasirajući studenti
Ako imamo dobre doktore nauka imaćemo i bolje školstvo
Nacionalni savet za visoko obrazovanje više puta je ukazivao na potrebu donošenja strategije razvoja obrazovanja, čime bi bio učinjen kvalitativan korak napred u odnosu na postojeća parcijalna dokumenta. Predloženu Strategiju, u tom smislu, treba svakako pozdraviti.
Veliki deo dokumenta posvećen je visokom obrazovanju – ukupno četiri podsistema i odgovarajuća opšta preambula. Smatralo se da je važno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << insistirati na kvalitetu visokog školstva, imajući u vidu posredan i neposredan uticaj na niže nivoe obrazovanja.
Ipak, Strategija ne nudi kvalitativne ,,revolucionarne“ promene i ,,zaokrete“. Kad je reč o visokom obrazovanju, ,,revolucionarni skok“ je ostvaren pre sedam godina, usvajanjem novog Zakona o visokom obrazovanju, s mnogim novim normama koje su u vezi sa ,,bolonjskim procesom“. Novi slični ,,skokovi“ u Strategiji nisu predviđeni, ali se insistira na doslednoj primeni onoga što je prihvaćeno ,,bolonjskim procesom“.
Važno je da Strategija pravi nove iskorake prema daljoj harmonizaciji sa užim i širim okruženjem jer to je jedan od opštih preduslova za razvoj visokog obrazovanja. Inicijalni cilj ,,bolonjskog procesa“ i jeste bio plemenita ideja jačeg međusobnog povezivanja evropskih država kroz formiranje zajedničkog prostora visokog obrazovanja. Kod nas je naglasak na ,,Bolonji“ u početku bio usmeren poglavito na zadovoljavanje forme, što je, nažalost, dovelo do toga da visokim obrazovanjem u celini danas nismo preterano zadovoljni – pogledajmo svakodnevne proteste studenata.
Jedan od metoda za uspostavljanje kvaliteta, koji je uveden novim Zakonom o visokom obrazovanju, jeste sistem akreditacije. Prvi ciklus akreditacije je uspešno sproveden, što predstavlja elementarno uvođenje reda u reformisani sistem visokog obrazovanja. Sada nas očekuje sledeći ciklus, jer svakih pet godina počinje novi ciklus akreditacije. Strategija govori i o agenciji za akreditaciju kao o nezavisnom telu u čijem radu bi u većoj meri nego do sada bili angažovani strani eksperti. Međutim, suštinski korak napred u pogledu kvaliteta visokog obrazovanja bio bi ostvarenje višeg nivoa opšte kulture kvaliteta kroz pojačanu internu kontrolu samih visokoškolskih ustanova.
Pominje se s tim u vezi i mogućnost formalnog rangiranja fakulteta i univerziteta, što je u svetu sada popularna praksa, mada često nisu sasvim jasni kriterijumi za to. U svakom slučaju, kvantifikacija pokazatelja ponekad donosi sa sobom i preterana uprošćavanja. Na evropskom skupu ministara obrazovanja u Luvenu, kome sam prisustvovao kao član naše delegacije, o tome je povedena rasprava i iskazan stav o rang-listama kao isuviše formalizovanom načinu vrednovanja kvaliteta. Rečeno je i to da rangiranje može da ima negativan socijalni efekat, jer će univerziteti na vrhu liste uvek biti ekskluzivni, a ostali rezervisani za niže socijalne slojeve. Bolja alternativa je povećanje transparentnosti visokoškolskih ustanova.
Doktorskim studijama se u Strategiji daje veliki značaj. Činilo se da je pravi trenutak za to, jer reformisane doktorske studije kod nas nisu još dostigle zadovoljavajući kvalitet. U dokumentu se insistira na spoju nauke i obrazovanja upravo kroz doktorske studije, što bi trebalo da doprinese uspešnijem ostvarenju opšte uloge univerziteta u društvu. Pojednostavljeno rečeno, to znači: ako imamo dobre doktore nauka imaćemo ne samo bolje visokoškolske ustanove i bolje studente, nego i društvo koje je u stanju da uspešnije odgovori sa aktuelne izazove i krize.
Najzad, kad je reč o finansiranju visokog školstva, neki delovi predloženog teksta izazvali su mnoštvo reakcija. Smatram da ovaj deo Strategije treba da bude dat samo kao jedna od mogućih opcija, koju bi tek trebalo konkretizovati kroz akcioni plan i prateća zakonska i podzakonska akta. Sa opšteg stanovišta, uvođenje kategorije sufinansirajućih studenata je dobar predlog, jer deo sredstava student dobija od države, a drugi deo može da pokrije povoljnim kreditima. Na koji način bi se studentima davali povoljni krediti to je komplikovano finansijsko pitanje. Opšti cilj je, svakako, ostvarenje prava na visoko obrazovanje garantovano Ustavom.
Predlog teksta Strategije ima, bez sumnje, niz mana. Jedna od njih je i nepostojanje preciznog odgovora na opservaciju da danas imamo slabiji kvalitet visokog obrazovanja u odnosu na ranija vremena. Nadam se, ipak, da će primena ovog dokumenta doprineti vraćanju našeg visokog obrazovanja na centralnu poziciju u nauci i obrazovanju u regionu koju je nekada imalo.
Predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, profesor univerziteta
Srđan Stanković
objavljeno: 17.04.2012.
