Izvor: Blic, 03.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dečaci su uklonili aparatčike
Dečaci su uklonili aparatčike
Šestog oktobra u dnevnom listu 'Blic', Dragan Papić, beogradski umetnik izjavio je kako su Dečaci konačno uklonili aparatčike. Na fotografiji je ovekovečio članove VIS Idoli 'kako veselo mašu sa buldožera' - ovako bi izgledala parafraza premijernog pojavljivanja u javnosti kompozitira i muzičara Vladimira Divljana i njegovih prijatelja iz grupe Idoli. Početkom osamdesetih oni 'društvenim akcijama' ironiji podvrgavaju svoj okruženje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kako je to 'novotalasna' revolucija i nalagala.
Tek što je umro jedan IDOL, federalni Maršal Josip Radnik a pojavili su se 'prosvetiteljski' nastrojeni 'Idoli'. Oni uoči višemesečne bolesti 'najvećeg sina' promovišu svojim postojanjem ideju o 'kolektivnom predsedništvu'.
Mada su Idoli bili skup izrazito kreativnih individualista, kao autor najautentičnije se nametnuo Vladimir Divljan, a rezultat i kruna njihovog delovanja na domaćoj rok sceni biće album 'Odbrana i poslednji dani', 1982. Ta ploča imala je više nivoa obraćanja javnosti mada je i na osnovnom, muzičkom planu na domaću rok scenu izbacila prve naznake etno i ambijenta.
U pesmi 'Rusija' kad se pomene Vostok, čuje se piiiip, kada se pomene ona je radila, čuje se trrrrr, zvuk neke mašine, a zatim i zvuk tramvaja, beogradskog, dvojke, koju je snimatelj Mile Pile izvadio iz Fonoteke Radio Beograda. Sve je trebalo da asocira na 'Majstora i Margaritu'.
Eksperimentisanje sa zvukom nastaviće Vladimir Divljan kasnije na 'Australian Film, Television, and Radio School' kad 1991. emigrira u Australiju, koristeći pravo koje je vlada te zemlje dala građanima Jugoslavije zbog izbijanja sukoba u zemlji. Danas živi u Beču!
Rad 'Idola' bio je značaj i na idejnom planu. Kao jaki centri antisovjetskog razmišljanja, pre svega u izdavačkoj produckiji bili su se uspostavili Rijeka i Zagreb, a tekstovi Idola bili su prvi 'istočni' šamar sopstvenom stereotipu 'nas i Rusa sto miliona'. Da li ste mogli da zamislite u šta će se izroditi ideja o 'nacionalnom preporodu' čije je osvešćivanje kod mnogo mladih počelo upravo pojavom VIS Idoli?
- Znaš šta, sve je počelo tako obećavajuće, jer bila je to Antina godina, 1990. Evropa nas zove i zove, tu je nadohvat ruke. Dinar konvertibilan, kad ono Gazimestan, pa još socrealistička varijanta! Imao sam loš predosećaj dok sam gledao kako rulja prevrće tramvaje po ulicama Zagreba posle utakmice Dinamo-Zvezda. Zato sam otišao u Australiju, ali i iz avanturizma i zbog ljubavi. Kad si iz Srbije neminovno upadaš u rasprave političke prirode, osećaš snažnu potrebu da objasniš kako smo ipak normalni ljudi da nismo ljudožderi, malo smo divlji ali smo dobri u duši a onda, kad dođe do srpskih demonstracija u Sidneju u sred leta na pedeset stepeni, pojavi se ekipa sa crnim šubarama i zastavama s mrtvačkom glavom. Naravno televizija snima samo njih. Ali, u Australiji Amerika vreba iza svakog ćoška. Iz svakog 'Mekdonaldsa', kojih je na stotine, iz svakog TV programa... Pojavljivanje 'Idola' u javnosti povezano je s prvi put progovorenim tabu temama u Srbiji. 'Idoli' su bili intelektualna 'reakcija' na socrealističko okruženje Srbije osamdesetih! Zbog čega tadašnje generacije nisu uspele da nametnu svoj, 'novotalasni' pogled na svet? - 'Idoli' su bili reakcija na jednu kompleksnu situaciju koja u odnosu na sadašnjost izgleda idilično. Ali 'ova' situacija je proizašla iz 'one' situacije. Stare komunističke dogme i dalje su postojale. Počelo je međutim njihovo urušavanje. Sve što je mirisalo na građansko, nacionalno, religijsko, izazivalo je podozrenje. Ipak, ventili su bili sve brojniji. Pred Titovu smrt stvari su bile (tragi)komične. Setimo se nestanka Jovanke Broz iz javnosti bez reči komentara ili objašnjenja. Posle maja 1980. sve je dobilo 'turbo ubrzanje' i krenulo ka poznatom epilogu: mladi su bili apolitični, politički apatični, zezali su se po žurkama koje su dobijale oblik hepeninga, družili su se mešano pisci, muzičari, režiseri, crtači stripova, fotografi, sve je bilo uzavrelo i bilo je novca i prostora za eksperiment.
Međutim, po gimnazijskim partijskim ćelijama osamdesetih su se potajno 'krčkali' aktivisti koji će odigrati važne uloge u 'antibirokratskoj revoluciji' i onome što je sledilo. Zašto, da ponovim pitanje, naša generacija nije organizovala 'plamena jutra, dim iz dimnjaka' već je doživela 'plameno poslepodne', dim iz Skupštine'?
- Da smo kao srednjoškolci i studenti imali bar deset odsto svesti i organizovanosti današnje omladine, do svega ovog ne bi došlo. U to vreme sve nam je izgledalo dobro i sve je bilo relativno OK i zato je dim ostao samo u pesmi. Svi smo se nadali da će do promena doći i drago mi je zato da smo još u ono doba pravili neki 'dim'. A još mi je draže što Skupština nije morala cela da izgori. Znaš, naspram nas stajala je naizgled čvrsto, fasada starog sistema, duh radnika akcija, mesnih zajednica, narodnih heroja, pionirskih marama, ali se osećalo ono što se danas desilo, kako su to još krajem sedamdesetih definisali 'Buldožeri': duboko područje niskog vazdušnog pritiska koje se kreće od zapada ka Uralu zahvatiće noćas i naše krajeve! Milorad Pavlović
