Izvor: Blic, 05.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca koja udišu strah
Deca koja udišu strah U Beogradu živi i radi jedna energična žena, istočnjačke lepote i neuobičajene preokupacije. Katarina Ljubinković Zorkić stvara akvarele isključivo na pirinčanom papiru, što je retkost čak i u odnosu na sredinu u kojoj je savladala klasično slikarstvo u Bangkoku. Nakon nedavnih izložbi na Tajlandu i predstavljanja u njihovom elitnom časopisu, prikazala je svoje duhovne iskrice i beogradskoj publici, otkrivši joj da veruje u zvezde i 'srebrni put'. Šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vam je doneo Daleki Istok?
Kratkoročno mi je doneo dugoročnu sreću. Ustvari, tamo sam za kratko vreme učinila više stvari koje me ispunjavaju, nego što sam to uspela za duže vreme, ovde. U prvom navratu, boravila sam na Tajlandu četiri godine, a sada, povremeno, idem na dodatnu injekciju sreće i pozitivne energije, sa kojom Tajlanđani, prosto, žive. Kasnije, isijavam mesecima akumuliranu energiju, koje ovde nema, i koju mi, onda, prijatelji zdušno uzimaju. U tim malim grupama, u kojima sad ljudi preživljavaju, i u kojima mogu da se osećaju lagodno, razmenjuju se te vibracije, kojima se suprotstavljamo zlu. A, zapravo, mi se nismo snašli u dugom vremenu zla, koje traje. Snašle su se neke druge grupe, mentalno i fizički drugačijih ljudi. U mojoj grupi su: slikari, muzičari, novinari, pisci, lekari, profesori...
Kako objašnjavate uticaj astrološkog znaka?
Vrlo jak. Istočnjaci idu kod astrologa onoliko često koliko mi (ko ima para) idemo kod frizera. Upoznala sam, tamo, neke priznate ljude, koji se bave zvezdama, i s obzirom na to da su bukvalno znali datum kada mi je otac operisan od raka, nisam mogla da posumnjam. Pošto je univerzum mnogo mudriji od nas, i kako je nastao bez našeg uticaja, mnogo mi je bliže verovanje u zvezde, nego, recimo, u pare, koje je čovek izmislio, da bi, posle, zbog njih mrzeo i ubijao druge. To moje verovanje je mnogo više pokušaj zadržavanja veze sa prirodom, jer je sve više veštačkih tvorevina oko nas. Čak su i ljubav i mržnja na veštački način počeli da se proizvode, i ljudi ih prihvataju kao nešto sa čim će živeti. Mrze nekog, jer im je tako rečeno, a, najveća emocija, koju je univerzum osmislio je ljubav. Pošto vaše slike_arhiva imaju moć zvuka, otkrijte nam kakvu muziku slušate?
Slušam klasiku, staru kinesku instrumentalnu i sicilijansku muziku, bluz, džez. Samo ne volim ove zvučne razglednice... I, još nešto: volim Olivera Dragojevića, pa i Crvenu jabuku, možda i zbog nostalgije za onom zemljom, u kojoj sam živela neuporedivo lepše nego danas. Da nije bilo te slobode, u kojoj smo odrastali i formirali se, bar moja generacija, verovatno ne bismo sada mogli da funkcionišemo i opstajemo u ovom čudu. Živimo u tolikom strahu da nam on gotovo zamenjuje vazduh, a mi smo, udišući neku drugu atmosferu, u neko prošlo vreme, prosto, malo više buntovni i ne pristajemo da nam strah bude odrednica u životu. Zato pružamo otpor svemu onome što smatramo da nije dobro za sutra, za našu decu, koja, već u svojim počecima, udišu atmosferu straha, nesigurnosti i represije. Mnogi se odlučuju na bojkot i u stvaralaštvu, a vi?
Ne raditi, u ovom trenutku, značilo bi ne živeti. Nikome ne traba dozvoliti da ti uzme san, pravo na mišljenje i bivstvovanje, jer bi to značilo totalnu predaju..
Šta je to ono 'malo što nam nedostaje', a što, kažu, prebiva u vašim slikama?
Kada je moja prijateljica Kineskinja, letos, videla moje slike_arhiva, u Bangkoku, rekla je: Kao da sam ušla u film 'Život je lep'! Po povratku u Beograd, uzela sam kasetu s tim filmom, ali, od tuge i plača, nisam mogla da ga odgledam. Eto, čak ni film ne možemo da gledamo na isti način. Posmatrajući ih iz svog mira, ona ne pravi razliku između emocija, koje izazivaju ova dela, a ja, radeći slike_arhiva zato da pronađem svoj mir u trenucima opšteg nemira, uspevam da doživim da me publika pita da li je moguće da me ništa, što se dešava, ne dotiče?! Nemoć da pogledam film ostaje isto tako moja, kao i akvarelska vedrina. Ono malo duše, što nam fali, drugi i ne znaju šta je, jer nisu u kontaktu sa njom. Taj deo duše, koji retko puštamo iz sebe, po rečima mojih prijatelja, prenela sam na slike_arhiva. U njima je skriveno i podsećanje na hrabrost...
Ne pristajem na kolektivno razmišljanje, kolektivnu hrabrost, krivicu i pravicu. Danas je kod nas užasno zloupotrebljena teza o hrabrosti. Mnogi pojedinci i grupe sebe smatraju hrabrima za stvari, zbog kojih bi se drugi postideli, a mislim da je, u ovom trenutku, najveća hrabrost ne izdati sebe. Kad pristaneš da izdaš sebe, lako ćeš izdati i svoje ljubavi, ideje, potrebe i navike, i postati neko drugi. Ne izdati sebe je, sigurno, put kojim se ređe i teže ide, a danas je, u ovoj zemlji, mnogo onih koji su posegli za putem kojim se lakše ide. Treba biti dovoljno hrabar za suočavanje sa bumerangom koji nas sve čeka, na pojedinačnom kraju svakog od nas. Šta priželjkujete?
Pošto je ovo godina zmaja, a on, u kineskoj mitologiji, označava velike promene, priželjukujem da se ljudi pogledaju iznutra, da svako pokuša da sagleda svoju dušu, i da mu prizor duše bude vežniji od trenutnog spoljnog prizora, jer duša je jedina konstanta, a menjaju se ljudi, okruženja, moda i zakoni. Mislim da našem narodu nedostaje hrabrost da se suoči sa sopstvenom dušom.
