Izvor: Politika, 16.Jul.2010, 01:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Daleko smo od moralne preosetljivosti
Van političke sfere ostavke se mogu protumačiti i kao protest
Ostavka je prvenstveno moralni čin, ili bi to trebalo da bude. Ostavku daje čovek koji smatra da ne sme da radi, ili dalje da radi, neki poveren mu posao, niti može dalje da snosi odgovornost za postupke nad kojima treba da ima kontrolu. Po svom značenju i efektu ostavke se razlikuju. Sada se kod nas najčešće govori o ostavkama kao ispoljavanju političke odgovornosti. Pri tom se često zaboravlja da takva odgovornost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ima prirodu bitno drugačiju od drugih vrsta odgovornosti, a naročito krivične. Krivično se može odgovarati samo za lične postupke, gde je delovanjem određenog pojedinca nastupila posledica štetna po društvo i za koju se propisuje krivična sankcija. Ostavka pak nije vrsta krivične sankcije, jer o kazni ne odlučuje odgovorni pojedinac već mu je sud propisuje.
Politička odgovornost je širi pojam i ne mora biti vezana za neke zabranjene radnje odgovornoga. Prihvatajući izvesne političke funkcije, kao što su na primer mesto ministra ili drugog lica na čelu nekog resora, tj. pristajući da učestvuje u formulisanju politike tog dela državnog aparata ili da nadzire izvršenje te politike, čovek preuzima za to odgovornost. Ostavka je znak uverenja podnosioca da nije ispunio očekivanja i da se ne oseća sposobnim da i dalje vodi poverene mu poslove. Ako se na primer – a to se događalo – desi neka teška železnička nesreća, ministar saobraćaja najčešće nema nikakve veze s konkretnim udesom, ali su neki ministri smatrali da treba da demisioniraju zato što se ispostavilo da železnicu nisu tako uredili da se teške nesreće izbegnu i što su trpeli da u njoj rade nesavesni i nestručni ljudi.
Odnos prema ostavci je u velikoj meri kulturno uslovljen. Kao primer kulture koja gaji kult individualne odgovornosti pominje se Japan. Japanski funkcioneri, ministri i generali davali su ostavke posle svakog percipiranog neuspeha. U skandinavskim zemljama dominira, kažu, čvrsti protestantski osećaj odgovornosti u imovinskoj sferi. Švedski ministar koji samo jednom iskoristi službenu kreditnu karticu za lične potrebe neće neminovno biti smenjen, ali će najverovatnije demisionirati.
Izgleda da smo mi daleko od takve moralne preosetljivosti. Ne volim da za sve naše mane krivim vreme „realnog socijalizma”, ali su u Jugoslaviji i od 1945. do 1989. godine ostavke bile izvanredno retke, pa se nisu javno ni saopštavale. Po logici vlasti radnog naroda putem komunističke partije čovek na visokom položaju bio je tamo postavljen da bi obavio važan zadatak i nije na njemu bilo da sudi obavlja li ga valjano ili ne. O tome su odlučivali partijski forumi, pa je ostavka bila neka vrsta blaže kazne od izbacivanja iz stranke, kao što je u nemačkoj vojsci naređeno samoubistvo bilo način da se izbegne sramota, svoja, svoje porodice i potomstva (slučaj feldmaršala Romela).
Naša averzija prema ostavkama traje i zato što se ostavke brkaju s prihvatanjem krivične odgovornosti. Skoro svi funkcioneri od kojih se traži ostavka odbijaju da je daju, a neumesno se brane kao da su na sudu.
Još jedan razlog za izbegavanje ostavki u siromašnim državama, kakva je i naša, leži u tome što je državna služba najunosniji i najsigurniji izvor prihoda. Tipični američki državni funkcioner je na primer dobrostojeći advokat koji se lako može vratiti svojoj profesiji, koja često donosi više prihoda od državne plate. On, kao i u svim bogatijim zemljama, ostavkom gubi neke privilegije i zadovoljstva ali mu život ne postaje bitno neugodniji. U zemljama u razvoju, funkcioner često nema ni pravu profesiju, pa je za njega napuštanje položaja vrlo težak udarac.
Van političke sfere ostavke imaju nešto drugačiji značaj. Nisu povezane s velikim rizikom i zato se mogu protumačiti i kao protest, kao neslaganje sa okolinom, kao priznanje nesposobnosti za dati posao. Čovek ih daje da bi pokazao da se s nekom politikom ne slaže ili da ne želi da i dalje sedi u lošem društvu.
Kada ste me iz redakcije ,,Politike” pozvali da učestvujem u ovim razgovorima, rekli ste mi da je to i zato što važim za osobu koja je podnela dosta ostavki. Jedan od razloga što ih u poslednje vreme ne dajem, a trebalo bi, leži u bojazni da ne ispadnem namćor koji diže ruke od zajedničkog posla pred prvom preprekom. Naravno, lako mi je bilo jer nikad nisam bio na nekoj državnoj funkciji pa moja ostavka nije imala nekakve važne posledice.
Profesor univerziteta, direktor Beogradskog centra za ljudska prava
Vojin Dimitrijević
objavljeno: 16.07.2010.
