Izvor: Politika, 08.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DRAGOMIR ACOVIĆ
Kako god okrenete, stalno smo u iznudici!
Konačno je postignut dogovor da Srbija dobije novi Ustav, i u tome je – naizgled – postignut zavidan stepen saglasnosti parlamentarnih stranaka, uz predvidljivu količinu javnog gneva onih koji su ostali izvan Narodne skupštine, pa samim tim i prilike da o predlogu ustava bilo šta kažu. Intimno sumnjam da bi mnogi među njima imali uopšte šta da kažu, pogotovu suvislo, ali razumem nezadovoljstvo i smatram ga legitimnim. Razumem, ne manje, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i one koji su se konačno oko Ustava dogovorili i koji pozivaju da je poslednji čas, i da je za javnu raspravu i ozbiljne intervencije u (na jedvite jade) postignutom konsenzusu prekasno.
Uopšte, mnogo razumem i zato sam mnogo zabrinut!
Ponešto ne razumem, i to me još više brine.
Novi ustav bi trebalo da nam pruži osnov za polaganje i očuvanje prava na Kosovo i Metohiju. Teško da bi se iko mogao dosetiti jačeg razloga za donošenje novog ustava nego što je očuvanje Kosova i Metohije, i ne može se sporiti da je dužnost odgovorne vlasti, zakonodavne i izvršne, da sve učini da to omogući. Pogotovo je to dužna kada se kao zemlja i narod nađemo u iznudici! Ja ne razumem, međutim, zašto smo mi stalno u iznudici?
Naš hod po mukama traje već decenijama. I za sve to vreme mi na nevolje reagujemo onda kada je već kasno i onda kada vreme za popravke i poboljšanja nepovratno prođe. Reagujemo na prečac, po kratkom postupku, u strahu da smo već zakasnili i sa saznanjem da nam je nesreća pred otvorenim vratima. Onda se pozovemo na to da izbora nema, da je pitanje biti li ne biti, i da drugi put – u stvari – i ne postoji. Kao da uopšte postoji dilema šta je uzrok naših nevolja, i kao da stvarno otvorene opcije nisu stvar nijansi, a ne dramatično različitih prilika i mogućnosti koje nam se pružaju.
Otkuda to da smo potrošili godine baveći se sve samim sudbonosnim stvarima, a da Ustav nije bio među njima? Otkuda to da je ovih dana moglo da se razgovara i dogovori ono što do onomad nije bilo moguće ni u mislima niti se naziralo na vidiku?
Možda zato što se prave razlike među pregovaračima i nisu nalazile tamo gde smo ih tražili, tamo gde dobro znamo i poznajemo razliku između deklarativnog i stvarnog, između proklamovanih načela i pragmatičnosti kojom se supstituišu etika i zakon, nego na području usavršavanja tehnologije vladanja, stranačke kontrole nad voljom glasača i obezbeđivanja od kontrole dok se drži vlast, a od odgovornosti za zloupotrebu vlasti onda kada se sa vlasti ode. U toj beskrajnoj igri kao da je većina učesnika smatrala da ima na raspolaganju dovoljno vremena i opcija da može da opstruiše svaki razuman i logičan dogovor. Mali ljudi, našavši se u poziciji da stvaraju istoriju, pokušavali su da probleme svedu na svoju dimenziju.
Tako smo ponovo ušli u iznudicu!
Sada možemo da se razmahnemo i da uradimo nešto od onoga što je trebalo davno učiniti, u šta su se svi kleli. Nećemo moći sve, ali bar nešto! Vajdica je.
Na kraju, mala lična dilema. Da li sam zadovoljan onim što u novom ustavu piše? Nečim jesam, mnogim nisam; lako je pretpostaviti da sam najnezadovoljniji napredovanjem u prošlost, u Bihać i Jajce, kao trajne i nedodirljive vrednosti naše sudbine oko koje je, izgleda, bilo najlakše postići konsenzus. Da li da izađem na referendum i glasam za novi ustav? Nego šta ću! U iznudici sam!
Predsednik Krunskog saveta
[objavljeno: ]
.jpg)
